Svetski bol

Taj roman me je oduševio.

Direktne, jasne rečenice, beskompromisan stav i način da se progovori o politici, moći, vlasti, korupciji, a da to ne bude senzacionalistički, nego da se uživa u vrhunskoj književnoj poslastici i odličnom prevodu.

Srpski izdavač Ajfer Tunč inače voli da otkriva za nas nove autore i gotovo nikada nije pogrešio u izboru.

Ne znam zašto je toliko čekao da objavi drugi roman ove Turkinje na srpskom.

Tek nedavno je izašao „Svetski bol“, prevodilac je isti, rezultat opet sjajan prevod. Ne bih da zvučim kao oni što poručuju „kome se svidelo ono, voleće i ovo“, ali tako je.

U ovom romanu radnja se događa u jednom rudarskom gradiću obuzetom zlatnom groznicom, koji sa svakim danom postaje sve gramziviji.

Muršit je prinuđen da bude „glava“ porodice i menadžer hotela koji mu je ostao u nasledstvo od oca, iako je on imao drugačije želje. Istinsko prijateljstvo pronalazi u Madendžiju, kome je Muršitov hotel utočište u begu od demona koje je ostavio u Istanbulu.

Viđenje sveta dvojice prijatelja donosi čitaocu sažetak nedoličnih stranica iz prošlosti Turske.

Tragične istorijske događaje prate autorkine zanimljive opaske koje ona zapisuje bez dlake na jeziku.

Predstavljajući knjigu izdavač je napomenuo da je u romanu „Svetski bol“, čija je pozadina satkana od društvenih tragedija i priča o kolektivnom bezumlju, označena jasna granica koja razdvaja ljude odlučne da se obračunaju sa prošlošću od ostatka društva u kojem žive.

Ajfer Tunč napisala je predgovor za čitaoce srpskog izdanja svog romana u kome govori o svojoj poseti Srbiji odnosno tadašnjoj Jugoslaviji i svakako ga treba pročitati jer doprinosi boljem razumevanju ovog književnog teksta.

Preneću ovde nekoliko rečenica koje najbolje potvrđuju šta ova autorka misli o odnosu istorije i književnosti: „Balkanska istorija čini jedan deo osmanske istorije. Umetnost i književnost brišu gorki talog te istorije za čiji kraj se ne može reći da je bio odviše prijateljski. Umetnost je ono što u svakom dobu i u svakom prostoru daje nadu u čoveka i u čovečnost i dok istorija i politika stvaraju jazove, književnost zbližava ljude. Istorija je poput testa, iznova se oblikuje rukama kroz koje prolazi, a njen cilj najčešće nije ljudsko blagostanje. Književnost je pak brilijant u rukama pisaca. Svaki pisac bruseći taj brilijant stvara još sjajnije, još dragocenije priče o humanosti.“