Treba vremena

Umetnički direktor ove manifestacije Nikša Barlov ostao je dosledan sebi, njegov koncept da elitna i vrhunska kultura treba da bude dostupna svima, da Raščanima treba predstaviti najbolje od najboljeg, ove godine se još jednom potvrdila kao dobra stvar.

Može se, bez ikakvog preterivanja, reći da je ovogodišnje izdanje bilo najbolje dosad.

I ove godine smo izveštavali o dešavanjima u Raški, jer ta maniofestacija to zaslužije pre svega zato što se, kako reče jedan od učesnika, „niko ni sa kim ne takmiči“ već se uživa u kulturi: književne večeri, pozorišne predstave, vrhunski koncerti, dečji program, a sve se dešava u rasponu od nekoliko stotina metara.

Kad se malo odmaknete od Beograda onda vidite koliko je narod željan dobrih kulturnih programa, svi programi su bili odlično posećeni.

Tri vrhunska koncerta na kojima sam bio – Teodosi Spasov Vajn Trio, koji je u najpozitivnijem smislu rastavio na sastavne delove svirajući na kavalu, potom koncert vrhunskog gitariste Miroslava Tadića, violinistkinje Ivet Holcvot i jednog od najboljih svetskih tamburaša Branka Bake Jovanovića, koji su spajali ritmove Balkana, sa zvucima španskog flamenka i američkog kantrija, bio je doživljaj za pamćenje.

Flautista LJubiša Jovanović i pijanista Aleksandar Serdar takođe su nas podsetili zašto treba voleti klasiku.

Bio je zapažen i najviše medijski propraćen koncert Amire Medunjanin, ali u odnosu na već nabrojane bio je prosečan i prihvatljiv, ni manje ni više.

Zaista je nemoguće nabrojati sva dešavanja kojih je u tih nekoliko dana bilo, izlažete se riziku da nešto ne zaboravite i ne propustite a zaslužuje da bude spomenuto sve.

Zanimljiva i emotivna su bila predstavljanja knjiga kolumni novinara Velje Pavlovića – Treba vremena da postaneš mlad, i Petra Pece Popovića – Geografija rasutog srca, ali i knjige Zapisi s predumišljajem Milutuna Dedića.

Deca su uživala u radionici mozaika umetnice LJilje Rivić.

Nikako ne treba zaboraviti ni obraćanje ovogodišnjeg laureata priznanja Stefan Prvovenčani Radoslava Raleta Zelenovića, koji je šeretski rekao da u Raški „ubuduće bez filma neće moći“.

Koliko je ovo kulturno dešavanje važno prepoznao je program kulture i umetnosti Radio Beograd 2, koji je bio glavni medijski sponzor pa je direktno prenosio neke od događaja.

Organizatori su se na zatvaranju, za višegodišnje kontinuirano medijsko izveštavanje sa RDS, zahvalili redakcijama Politike i Danasa.

A ovu manifestaciju prepoznatljivom i autentičnom čine ljudi koji za to bez preterivanja žive. Treba ih i spomenuti.

Na prvom mestu je voditeljka svih programa, duhovita i vedra Maja Vujanac, fotograf Marko Marković, koji nas je brzinom svetlosti snabdevao fotografijama sa događaja, Dejana i Anu Koturanović, Sonju Šćelović.

Velika logistička podrška za nas novinare bili su gospoda iz porodice Petrović, koji su se trudili i uspevali da nam izađu u susret: Milinko, Stefan, Lazar i Velimir, hvala im za beskrajnu predusretljivost i strpljenje.

Ako sam nekog zaboravio da spomenem, propust je samo moj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.