„U očima zveri“

Podržavam svaki ekološki i društveni pokret koji će doprineti da se ono od prirode što još svojom bahatošću nismo upropastili, sačuvamo.

Nagledah se mnogo dokumentaraca i reportaža o biljkama i životinjama, o volonterima koji kroz razne projekte spasavaju planetu, ali dobrih knjiga koje o tome govore baš i nisam, osim ako se izuzmu neki stručni tekstovi.

Onda se pojavi sjajan roman francuske književnice i antropološkinje Nastasje Marten „U očima zveri“.

Dobar prevod sa francuskog potpisuje LJiljana Mirković, a izdavač je Clio. Kao po nekom nepisanom pravilu, dobre knjige su kratke (u ovom slučaju nešto više od stotinak stranica).

Autorka zapravo u knjizi piše o onome što joj se u avgustu 2015. godine dogodilo u planinama Kamčatke, u istočnom Sibiru.

Nije to bio tek napad divlje životinje na preplašenog čoveka. Bio je to susret.

Istražujući nomadska plemena Gvič na Aljasci i Evene u oblasti Kamčatke, Nastasja Marten postaje žrtva tog neobičnog i umalo fatalnog susreta. Ogroman mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica.

Izmenjenog ličnog opisa i lišena identitetskog uporišta, protagonistkinja se, tragajući za odgovorima i ispitujući uzroke, vraća u prirodu, na „mesto ljubavi i zločina“, ne bi li ih pronašla u prvobitnom, arhetipskom, mitskom. Upravo se u tome I krije lepota ovog nesvakidašnjeg rukopisa.

Na jednom mestu u knjizi Martenova piše ovo: „Suočavam se zaprepašćena sa Crvenkapicom koja nosi moje ime, a koju prati zaljubljeni medved i ne uspeva da se iskaže; koja i sama prati medveda, ne znajući da je njen ljubljeni promenio kožu. Osuđeni su da žive u različitim svetovima, među njima više nema razumevanja. NJihove duše, ili ono što njih dvoje nose u sebi, zarobljene su u kožama koje više ne odgovaraju njihovim različitim postojanjima. Razmišljam o sopstvenoj priči, o tome kako su me Eveni nazvali matukha, medvedica. Mislim na medveđi poljubac, na njegove zube koji se sklapaju na mom licu, na vilicu koja mi puca i na lobanju koja krcka, na crnilo njegove čeljusti, vlažnu vrelinu i težak zadah, na zahvat zubima koji naglo popušta, mislim kako se moj medved iznenada i neobjašnjivo predomislio, njegovi zubi neće biti oruđe moje smrti, neće me pojesti“.

Rukopis vrvi opisima, zapažanjima i povezivanjima sa antropološkim odrednicama. Upotpunjena je odličnom pogovorom književnice LJubice Arsić.

„Bekstvo u zagrljaj zveri“ koja iskustvo francuske atropološkinje sagledava kroz primere iz slovenske i srpske mitologije, ali i tumači značenje raznih simbola: „Ono što se dogodilo Nastasji Marten, zapamćeno u davnim legendama, bajkama, ritualima mnogih naroda, zapisano u ovoj uzbudljivoj i mudroj knjizi sa dubokim slojevima iščitavanja, dokazuje da mitske priče nisu samo maštoviti splet šarenog tkanja ili ljupki vez kojim se ukrašava sumorna svakodnevica već su dragoceno sećanje, upamćeni snovi i vizije, nesvesno čitavog čovečanstva, što se kao arhetipski materijal nasleđuje kroz vekove, nastavljajući da objašnjava naš život i utiče na njega“, kaže LJubica Arsić.

Nek vas ova knjiga ‘slobodno ugrize’.