Uživanje u kulama Evrope

Gradski toponim koji se mora obići jeste tržni centar Torri d’ Europa. Rečje o mamutskim staklenim kulama od tri sprata s podrumom u kojima se, čim kročite, potpuno izgubite. Putnik će, dolazeći iz ovih krajeva, jer je uglavnom nenaviknut na činjenicu da je kupovina – odnosno prodaja evoluirala toliko da vam, hteli ne hteli, izvlači poslednji cent iz džepa – doživeti civilizacijski šok. Sve je kompjuterizovano, digitalizovano, sve se završava pritiskom na neko dugme ili senzor.

U kulama nema čega nema. Čuvena sintagma „od igle do lokomotive“ na ovom mestu zaista dobija pravo značenje. Prodavačice u svim radnjama su umetnice svog zanata. Umeju da se izbore sa svim sojevima kupaca, pa čak i onima poput mene koji ponekad vole da ih maltretiraju ne bi li za manje novca pokušali da izvuku što više. Na kraju petnaestominutne seanse prodavačica me je diskretno upitala koliko nameravam da potrošom za poklon. Onog trenutka kada sam izgovorio koliko novca želim da potrošim pred mene je iznela bukvalno sve čega po željenoj ceni ima u radnji. Ali, tu su tek počele muke. Kod pakovanja poklona tražio sam da poklon bude upakovan originalno. Ne treba ni govoriti da je finalni proizvod nadmašio sva očekivanja.

Za obilazak ovog zdanja potrebno je oko osam sati. Ima nekoliko kafića i restorana koji služe dobru hranu po pristojnim cenama. Pušenje je u celom tržnom centru zabranjeno, osim u jednom restoranu i to američkom koji je napravljen kao replika kaubojskog saluna i sve unutra asocira na Divlji zapad kao iz filmova. U restoranu se nalazi stakleni, skoro hermetički zatvoren, akvarijum sa desetak stolova u kome je uvek gužva budući da je u ovim kulama to jedina oaza prognanih. Posle obilaska ovog futurističkog zdanja najviše prija odmor u nekoj bašti picerije na rivi. I tek tu posle dugo vremena čujete jedan od južnoslovenskih jezika na kome konobarica kaže da joj je, najblaže rečeno, svega dosta.