Velike biografije

Zanimljiva je to književna forma, volite da je čitate, a opet ste sumnjičavi jer se pitate koliko je slika koju vam autor neke biografije šalje o ličnosti o kojoj piše bliska istini. Odmah da se ogradim, ne mislim na autobiografije raznorodnih domaćih i stranih zvezda, zvezdica, starleta i ostalih individua koje su sve rešile da napišu autobiografije u kojima tvrde da su bez dlake na jeziku rekle sve što su imale da kažu i da su je napisale same, iako je jasno da je na ovim „inglenioznim“ literarnim „biserima“ radio jedan ili čak nekoliko osoba koje se na engleskom zovu ghost writer. Mislim na ozbiljne biografije velikih ljudi koje su napisali ozbiljni autori.

Laguna je, recimo, objavila dve biografije iz pera Roberta K. Mesija „Petar Veliki – njegov život i svet“ u dva toma i „Katarina Velika – Portret jedne žene“. Mesi je za biografiju o Petru Velikom osamdesetih godina prošlog veka dobio Pulicerovu nagradu za najbolju biografsku knjigu. U čemu je tajna? Obe biografije, možete da ih čitate kojim god redom hoćete, napisane su odlično. Velike ličnosti ovo dvoje vladara autor je pokušao da predstavi onakvima kakve zaista i jesu: kompleksne, zanimljive i osobe sa vizijom koje su vladale jednom od najenigmatičnijih zemalja na svetu – Rusijom. Autor je u Rusiji boravio u nekoliko navrata, konsultovao je tamošnje i zapadne istoričare, priložio pozamašan spisak literature koju je koristio. Uspeo je da ličnosti o kojima piše smesti u istorijski i društveni kontekst vremena u kome su živele. Najvažnije od svega, knjige su napisane za prosečnog zapadnog čitaoca koji o Rusiji i njenoj istoriji, velika je verovatnoća, ne zna baš mnogo ili gotovo ništa. Na trenutke ove biografije liče na sjajne istorijske trilere, ali Mesi je uspeo da postigne delikatnu ravnotežu – da štivo, što često jeste teško, uobliči tako da bude zanimljivo za čitanje, napisano popularno, ali ne i neozbiljno.

U ovdašnjem našem dominantnom društveno-političkom okruženju Rusija i Rusi se ili bezuslovno obožavaju i uzdižu u nebesa ili ih se ne voli. Slika koju o ovoj ogromnoj zemlji i narodu imamo često je ili crna ili bela, svedena na dnevno politikanstvo za kojim podjednako posežu i rusofili i njihovi protivnici. Kritičke distance, kao uostalom prema svim velikim silama kada su ovi prostori u pitanju, nažalost nema. Za emotivno-afektivni diskurs opredeljuje se većina ljudi. Odmak, odmerenost i razmišljanje hladne glave, prikupljanje činjenica i njihovo smeštanje, uz potkrepljene argumente za i protiv, u viševekovni kontekst globalnih procesa, često ne obitavaju na prostorima što ih naseljavaju Južni Sloveni „od Vardara pa do Triglava“. Mesijeve biografije dvoje važnih ruskih vladara nastoje da postignu upravo to: da nam nešto objasne i pomognu nam da razumemo. Koliko u tome uspevaju ne znam, ali svakako da ovakve velike i dobre biografije treba objavljivati. Obe knjige je na srpski maestralno prevela Dubravka Srećković Divković.