Video, video snimaću te ja…

Bezbednosne kamere su svuda oko nas. Postale su neprimetni, ali nažalost neodvojivi deo naših života. Kuda god da krenemo: u prodavnicu, banku, pa čak i u nekim kafićima i restoranima kamere nas snimaju na svakom koraku. Madridski Pais objavio je podatak iz jednog izveštaja da se čak 60 odsto bezbednosnih snimaka našlo piratizovano na Internetu. Sveopšta digitalizacija društva donela je sobom i gubitak privatnosti. Više ništa neko ne može nešto da uradi, a da to ne ostane negde zabeleženo. U razvijenom delu sveta odavno se u kancelarijama velikih korporacija nalaze kamere za svaki slučaj: da zaposlenici ne bi radili nešto što se poslodavcu neće dopasti. Ova praksa polako počinje da zaživljava i kod nas. Bezbednosnoj histeriji podlegao je i običan svet: pa u strahu od lopova ugrađuje ne samo brave i alarme, veći bezbednosne kamere.

Već duže vreme na Zapadu, ali polako i na našim prostorima ugrađivanje ovih spravica i njihovo povezivanje na Internet postalo je opšti trend, pa čak i pitanje prestiža. Nedavno je jedna ugledna kompjuterska firma novinarima predstavila svoj bezbednosni sistem za obezbeđenje manjih objekata: stanova, kuća i malih firmi po, kako kažu, prihvatljivim cenama.

Niko potrebu za bezbednosnim kamerama ne dovodi u pitanje. Svaka firma koja ih prodaje i plasira pokušava da ubedi potrošače da je proizvod koji nudi najbolji. Ovde se neizbežno postavljaju dva pitanja: koliko je nekome takva kamera u stanu stvarno potrebna i, što je još važnije, jeste li sasvim sigurni da neko preko Interneta neće „virtuelno upasti“ u toplinu vašeg doma. Bilo je slučajeva da su neovlašćeno video snimci kuća i stanova, ali i ljudi po robnim kućama neovlašćeno završavali na Youtube ili na nekom od sličnih servera. Nema sumnje da video zapis sa ove kamere može da pomogne policiji u hvatanju provalnika, ali šta se događa onda kada se snimak nečije dnevne sobe nađe na Internetu, a da vlasnik iste to ne želi.

U razvijenom svetu se o ovome već nekoliko godina piše i priča, a novinski napisi o tome se objavljuju na rubrici društvo. Tako, u smo u madridskom Paisu pročitali da u Španiji, ali ni u većini zemalja Evropske unije pitanje video nadzora nije zakonski najpametnije rešeno. Ima pojedinaca koji pravdu pokušavaju da isteraju na sudovima jer im je pravo na privatnost koje spada u najelementarnija ljudska prava narušeno odnosno povređeno.

O privatnosti se žustro raspravlja i na blogovima. Tako se na blogu bosanskog Medija centra moglo pročitati i ovo: Prema pisanju američkog web sajta koji prati teme u vezi sa zaštitom privatnosti www.privacy.org, u novembru 2003. godine SAD su počele sa instalacijom sistema za praćenje stranaca (zvanog US Visitor and Status Indication Technology) služeći se podacima koje posetioci/turisti daju pri apliciranju za vize za SAD. Takođe, privacy.org, citirajući New York Times, objavio je svojevremeno vest da su naučnici na univerzitetu Kolumbija otkrili tehniku koja omogućava da se analizom zenice oka osobe na fotografiji, vidi u šta je ta osoba gledala u trenutku fotografisanja! Ova tehnika unapređuje već postojeći sistem video nadzora. Dalje, Wired News magazin (www.wired.com) iz 2002. u tekstu “Satelitski baby sitting servis” je izvestio o projektu korporacije Applied Digital Solutions koji omogućava ugradnju minijaturnog čipa (VeriChip ID) ispod kože. Podsetimo, o tome smo većpisali: ovaj čip uz pomoćGlobalnog Sistema za Pozicioniranje (GPS) bežičnom vezom omogućava praćenje kretanja subjekta i očitava njegovu temperaturu i puls. Sistem je prvobitno zamišljen za praćenja potencijalnih žrtava otmica u Južnoj Americi, ali je njegova primena moguća bilo gde.

Dakle, nevolja je u tome što su za privatnost običnih građana podjednako zainteresovane i državne institucije i kriminalci. Naravno, obe zainteresovane strane u ovoj priči, obične građane i onako niko ništa ne pita, to čine iz različitih motiva. Države to rade da bi građane zaštitile, a kriminalci da bi ih opljačkali ili uradili nešto još gore. Ova bezbednosna histerija tako još od čuvenog 11. septembra 2001. traje, a čini se da se nikada neće ni završiti. Bezbednosne kamere su, dakle, samo, kockica u mozaiku svakodnevnog življenja u digitalizovanom sajber društvu koje samo po sebi pravo na privatnost poništava.