Visoko društvo oduvek je bilo "globalizovano"

Smilja Konstantinović je za ovdašnju javnost gotovo nepoznata, pa me zanima otkud želja da se posvetite istraživanju njenog života kakobiste oslikali razne epohe, režime, kulture?

– Ja sam se i ranije bavila istim „epohama, režimima i kulturama“, naročito u romanu „Kuća u Puertu“, samo što sam ih sagledavala iz različitih uglova: tamo iz ugla pojedinih intelektualaca i takozvanog običnog čoveka, ovde iz ugla privilegovanih krugova. Istina, došlo je i do nekih podudaranja u dva romana, proisteklih iz same stvarnosti: u oba se pominju neki isti ljudi i ista mesta, kao što je, na primer, logor „Sen Siprijen“, gde su Francuzi zatvarali izbeglice iz Španskog građanskog rata – republikance i pripadnike Internacionalnih brigada. Smilja Konstantinović je bila svedok i učesnik mnogih važnih događaja epohe, pa mi se njena životna priča ukazala kao izvanredna prizma oko koje će se ti događaji i atmosfere prelamati. Pisac odabira svoje teme i likove upravo zato što u njima nazre potencijal za raspričanost o svemu onome što ga zanima. Smiljina životna avantura dugo me je privlačila, ali dugo i odbijala kao građa za roman, zato što mi se činilo da je i suviše atraktivna. Ali, kad sam razumela da ne postoji niko drugi ko bi mogao da ispriča njenu priču i, posle mnogih nedoumica, doživela svojevrsno prosvetljenje u pogledu toga kako da joj priđem, nije više bilo mesta odlaganju. Inače, mene je, na neki način, sam život uputio na buduću junakinju: slučaj je hteo da se baš ja, koja sam, živeći u Španiji, dugo lupala glavu o njenom poreklu jer sam u tamošnjoj štampi često nailazila na „srpsku princezu Smilju“, nađem u situaciji da pomognem njenim naslednicima oko dobijanja španske vize. Tom prilikom, godine 1997, prvi put sam čula podatke o njoj, koji su mi odmah zagolicali maštu.

S obzirom na to da je Smilja dobar deo života provela u Španiji, zorno opisujete život u ovoj zemlji pred kraj Kaudiljove vladavine. Umnogome me je to podsetilo na odlično TV ostvarenje Cuéntame cómo pasó… Koliko se špansko društvo, po vašoj oceni, suočilo sa svojom prošlošću?

– Ta tema me je oduvek zanimala i posvetila sam joj mnoge stranice, naročito u svojim „Pismima iz Španije“. A uvek sam to radila u svetlu poređenja naših i španskih prilika. Nakon poslovično uspešne španske tranzicije, koja je dovela do izmirenja dve dotad nepomirljive Španije, društvo je prošlo kroz svojevrsnu katarzu. Da bi se sve to tako desilo, određene zasluge imao je i sam Franko zbog načina na koji je „odnegovao“ budućeg kralja don Huana Karlosa, mada su najvažniju ulogu odigrali neki pozadinski politički igrači i štampa. Ne treba zaboraviti da je moj muž, Hose Antonio Novais, bio tada jedan od najznačajnijih španskih novinara, pa otud moje interesovanje za ovaj period. Tokom frankizma društvo je bilo dobro upućeno u zločine „crvenih“ koji, treba i to reći, nisu bili zanemarljivi, da bi se u prvom mandatu socijalističke vlade Felipea Gonzalesa suočilo sa zločinima druge strane. Ali, to je nekako prošlo bez većih trauma, valjda zbog vremenske distance i činjenice da je čitavo društvo bilo okrenuto promenama. Uvek sam isticala da je razlog za uspeh španske tranzicije bilo suštinsko međusobno uvažavanje protivnika, dok se kod nas na političkog neistomišljenika vazda gledalo kao na slepca i budalu: danas smo čak svedoci toga da naša vlada svoje političke rivale sve češće naziva kriminalcima. Španija je i sada podeljena na konzervativce i levičare, ali politička tolerancija je u toj zemlji već tekovina.

Imam utisak da je Smilja Konstantinović u mnogo čemu bila prva. Iz svake životne situacije izašla je neoštećena i spremna da se upusti u novi život. Bila je preteča svih mogućih PR-ova i društva spektakla i glamura. U poslednjoj životnoj fazi postala je neko ko diktira pravila igre. Pri svemu, njena vlastita zemlja ju je odbacila.

– Smilju je vodila njena velika ambicija, a pomagali su joj njena lepota, šarm i inteligencija. Uvek je prednjačila, i to u dva smisla: njoj se sve dešavalo pre nego ostalima, a s druge strane, kao da je imala ugrađen kompas pomoću koga je večito iznalazila prečice kojima će dospeti na sami vrh društvene piramide. U predratnom Beogradu kretala se među prvacima komunističke omladine, i još s dvadeset godina pisala za „Politiku“; među prvima se otreznila od komunističkog pijanstva, da bi početkom pedesetih postala sekretarica kraljevske kancelarije u izbeglištvu, i bliska prijateljica kralja Petra Drugog Karađorđevića; na Ibici se isprva družila s hipi omladinom, da bi upravo ona, zajedno s Karlom Dudekom, prva organizovala <I>Hi-Fi Music-Festival Ibiza<I>; kad se već ustoličila na ostrvu, prva je lansirala modu opuštenog oblačenja i prva ozvaničila glamurozne žurke <I>perpetuum mobile<I>. Bila je preteča u svemu čega se latila, odobravali mi to ili ne. Glas o njenom kretanju po Evropi stigao je u Jugoslaviju 1953, kada je ona na najružniji način srozana u našoj štampi, kao kraljeva naložnica, špijunka, švercerka… Od tada se osećala odbačenom. U romanu sam pretpostavila da je ona to blaćenje doživela kao svoju građansku smrt na ovim prostorima, a tačno je da se nikad više nije vratila.

U ovom romanu jedan pored drugog egzistiraju dva sveta: jedan umereni, nazovimo ga građanskim ili monarhističkim, i drugi levičarski, komunistički. To ste ilustrovali kroz različite ambijente, kako balkanske, tako iberijske. Čini mi se da srpski i španski totalitarizam iz novije istorije imaju mnogo više sličnosti nego što bi se reklo na prvi pogled.

– Naravno, kad je ljudski materijal isti i kad život ima tu osobinu da snažno pulsira pod ma kojim okolnostima. Glasno negoduje samo jedna manjina koja stoga i živi disidentskim životom, dok većina stanovništva i ne postavlja suvišna pitanja, s tim što robuje nekim zadatim predrasudama: na primer, Španci su verovali da u Jugoslaviji vlada sumorno sivilo, dok smo mi o njima mislili to isto. Otoj sličnosti koju ste ispravno uočili takođe samveć pisalausvojimranijimknjigama, aovdeseona podrazumeva. Doduše, u ovom romanu sam se bavila i promišljanjem stvari na jedan otvoreno esejistički način, iz tobožnje perspektive večnosti. Neke aspekte života junakinje htela sam da smestim u jedan istorijski, pa i filozofski kontekst, te tako ima pet poglavlja koja su već u naslovima određena kao „zabeleške“: o modi, o špijunaži, o lažnom predstavljanju, o ideologijama i o profesiji pi-ara.

Moželiglobalizacijaokojojsemnogopišeipriča, aSmiljajujezaistaživelakadnikonijeniizgovaraotureč, doprinetidrugačijempoimanjusvetaukomeživimo?Odnosno, kolikoseautentičniidentiteti, španskiilisrpski, unjojgube?

– Ne zaboravite da je Smilja živela u visokom društvu, koje je oduvek bilo „globalizovano“: aristokratija putem rođačkih veza, a svet šou-biznisa od samih početaka filma. U Londonu i Parizu, tokom dvadeset godina, ona je delila sudbinu političkih izbeglica, doduše, onih iz viših slojeva, dok je Španija bila poznato utočište razbaštinjenog evropskog plemstva. Internacionalni milje njenog društva bio je datost. S druge strane, ona je imala snažnu potrebu za pripadnošću. Španiju je zastupala gde god može: setite se detalja kada je odlazeći kod Andreotija, koji je bio kolekcionar zvona, ponela zvono s drškom u vidu Don Kihota. Takođe je postala veliki lokalpatriota Ibice. U svoju modnu liniju ADLIB inkorporirala je narodnu nošnju ostrva. O Srbiji je diskretno brinula do kraja života. Jeste ona živela oslanjajući se na ono zajedničko u svim ljudima, ali je istovremeno bila borac protiv svake vrste uravnilovke. Kao jedan od poslednjih dendija svih vremena, ona se istrajno borila protiv ogrešenja o dobar ukus, pri čemu je i inteligencija za nju bila, pre svega, pitanje dobrog ukusa.

Lična karta

Naša sagovornicaobjavila je knjige pesama “Mesečeva trava” (1980), “Gospa od sedam grehova” (1983), “Pred vratima vodenijem” (1988) i “Gorka voda” (1994); knjige zapisa “Pisma iz Španije” (1995) i “Nova pisma iz Španije” (2002); knjige pripovedaka “Velaskezovom ulicom do kraja” (1996), “Večnost je, kažu, dugačka” (2005), “Kaprici i duže priče” (2009) i “Kad svane, razlaz” (2012); romane “Pretposlednje putovanje” (2000), “Kuća u Puertu” (2003), “Poljubac” (2007), “Ono što oduvek želiš“ (2010) i “Mreža” (2013). Njene prozne knjige imale su po nekoliko izdanja; dobitnica je najprestižnijih književnih nagrada. Prevela je sa španskog knjigu pesama Luisa Sernude “Stvarnost i želja” (1990), poetsku prozu od istog pisca “Utihnuli napev” (1995), pripovetke Huana Rulfa “Dolina u plamenu” (2006), esejističku kozeriju “Sveti dim” Huana Oktavija Prensa (2006), roman od istog pisca, “Gospodin Krek” (2007) i teorijsku studiju Hosea Antonija Marine “Teorija stvaralačke inteligencije” (2011). Sa engleskog je prevela eseje Oskara Vajlda “Propast laganja” (2000).