Eskobar, Vučić i opozicija

„SAD ne podržavaju političke partije u Srbiji već zdrav razvoj njene demokratije. Svi akteri njenog političkog života igraju važnu ulogu u ovom procesu i čine državu snažnijom“, saopšteno je uz fotografiju učesnika sastanka.

Ni Natan Albahari i Miroslav Aleksić, učesnici razgovora, nisu bili mnogo rečitiji. Glavne teme, kazali su, bile su izborni uslovi i borba protiv korupcije u Srbiji.

Tih nekoliko rečenica, izrečenih nemuštim jezikom diplomatije, bi uglavnom bilo sve što se moglo čuti posle ovog sastanka.

Iako su Eskobar i Lajčak boravili u Beogradu i Prištinu, pre svega, zbog traženja rešenja za kosovsko pitanje, ni jedna ni druga strana nije pomenula ovu temu koja umnogome definiše odnose srpske opozicije sa onima koji dominatno utiču na medjunarodni položaj, ali i unutrašnje političke prilike u Srbiji i okolnim državama.
Pa, je l’ se razgovaralo o Kosovu?

Možda je najprecizniji odgovor, u nedostatku konkretnih informacija, da se sa Amerikancima uvek razgovara o Kosovu, čak i kad se ne progovori ni reč o odnosima Prištine, Beograda i Vašingtona.

Nema razloga za pretpostavke da se i ovaj sastanak dela opozicije sa Eskobarom odvijao u drugačijem kontekstu jer se SAD i dalje pridražavaju pragmatičnih principa koji trenutno dominiraju u njihovoj spoljnoj politici i svode se na logiku da nema razloga menjati Vučića drugim političkom akterom bez da se dobije konkretan pomak u rešavanju najvažnijeg regionalnog problema.

Nije nikakav tajna da glavni razlog odsustva podrške EU i SAD oponentima vladajućeg režima upravo njihov stav o Kosovu, kao i da svaki razgovor Djilasa, Jeremića&comp. sa Amerikancima i većim delom EU počinje i završava se pitanjem koje i ne mora da se izgovori: šta vi nudite više od onog što imamo sa Vučićem.

Sa druge strane, bez obzira na šta se obavezao Vučić, opozicija, sve i da hoće, ne može da ponudi jedini odgovor koji bi temeljno izmenio njenu poziciju u aktuelnoj strategiji Zapada za ovaj deo Balkana. Eventualna podrška SAD i EU, zasnovana na obećanju priznanja nezavisnosti Kosova, značila bi za opoziciju momentalno političko samoubistvo.

U takvoj situaciji, opozicione stranke izlaz iz ovog lavirinta traže uglavnom tvrdeći da Vučić dobija podršku Zapada, pre svega Amerikanaca, upravo tihim hodom ka nezavisnosti Kosova.
Vlast, sa druge strane, dok polako zateže omču, optužuje upravo svoje političke oponente da, u zamenu za dolazak na vlast, na kanabeima stranih ambasada obećavaju „prodaju svete srpske zemlje“.

Izlaza, bar ne lakog i bezbolnog, iz ovog začaranog kruga za srpsku opoziciju, i što je još važnije, srpsko društvo, očigledno nema.

Iz tog ugla gledano, sve što se u Srbiji trenutno zbiva jeste „zdrav razvoj demokratije“, što bi rekao Eskobar.

Pitajte Vučića ako ne verujete.