Гей Прайд u Beogradu

Uprkos poslovičnom junačenju i šturom objašnjenju, predsednik Srbije je zapravo samo potvrdio sopstvenu nemoć i javno priznao da neko drugi, čitaj Moskva, a ne On, ima dominantni uticaj nad jednim nemalim delom političkog i društvenog spektra.

Iako je nesporno da bi održavanje ove manifestacije znatno doprinelo na Zapadu Vučićevom imidžu političara koji, uprkos svemu, drži bar do nekih evropskih vrednosti, zbivanja oko Prajda, iz tog ugla gledano, samo su su zauška, opomena, sa čim se sve Vučić može suočiti ukoliko se previše zadrži na jednoj od onih nekoliko stolica na kojima pokušava istovremeno da sedi.

I to je ono što zapravo Vučića izistinski brine.

Ovakav razvoj događaja mogao se, međutim, naslutiti još pre nekoliko nedelja, onom iznenadnom i iznad svega „spontanom“ šetnjom nekoliko hiljada branilaca porodičnih vrednosti.

Vučić je razumeo poruku, poslao Vulina u Moskvu, DJV na Pink, a Srbija je umesto evropskog dobila Гей Прайд.

Istorijske paralele nisu uvek relevantne ali radi boljeg razumevanja aktuelnih zbivanja bilo bi možda, ipak, korisno podsetiti se ne tako davne prošlosti.

Te 2008. je bilo slična, ako ne i gora situacija. Hašim Tači, takozvani premijer takozvanog Kosova, u govoru u takozvanoj Skupštini Kosova 17. februara svetu je predstavio takozvanu Deklaraciju o nezavisnosti.

Aleksandar Vučić, tada samo perspektivni generalni sekretar Srpske radikalne stranke, je, kao i danas, bio među prvima na na braniku otadžbine.

„…Saterani smo kao pacov u ugao i nemamo šta da radimo sem da štitimo svoje, da branimo svoje“, poručio je on u tom odsudnom trenutku vaskolikom srpstvu.

I branilo se Kosovo, doduše, nešto drugačije. Održan je čuveni miting, malo smo potfundarili neprijateljske nam ambasade, a bilo je i onih koji su svoj brigu za Kosovo demonstrirali zaplenom najnovijih modela „nike“ patika.

Ali usred te dramatične situacije, koji mesec kasnije, u Beogradu je održan Eurosong. Bilo je dilema ali Evropska radiodifuzna unija je saopštila da će takmičenje ipak biti održano u Beogradu uz punu podršku Vlade Srbije koja je pružila sigurnosne garancije za sve učesnike i posetioce.

I, kao što je poznato, od 22. do 24. maja glavni grad Srbije bio je domaćin desetinama hiljada gostiju iz cele Evrope među kojima je bio i nemali broj pripadnika LGBT populacije.

Nije zabeležen ni najmanji incident, baš kako je obećano, a ni Vučić i branitelji porodičnih vrednosti nisu se tada bunili da se po Beogradu „šetkaju pederi“ dok Srbija krvari.

Manje je doduše poznato kako je došlo do toga da se do danas najveći skup LGBT osoba u Srbiji održi u atmosferi ljubavi, mira i tolerancije.

Legenda kaže da su najpre Saša i Grada razmatrali, onda su rekli Ljilji, a ona Voji.

„Vidi Rade…“, bilo je dovoljno samo da zausti tadašnji srpski premijer, a već koji sat kasnije na Brdu su se okupile sve vođe patriotskih skupina i navijačkih grupa i stvar je rešena.

Zašto onda Vučić, Ana i Bata Gašić nisu primenili isti metod i omogućili održavanje evropskog Prajda.
Možda zato što ih je u tome već neko preduhitrio?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.