Miloš i Šaip

Miloš Jovanović se ovim povodom nije oglašavao iako je u Velikom Trnovcu Koalicija „Nada“ dobila jedan glas. Možda zato i što je bio zauzet zalivanjem bašte ispred njegove zgrade ili objašnjavanjem zašto je festival „Mirdita – dobar dan“ zapravo promocija nezavisnosti Kosova i da zbog toga nije trebalo dozvoliti održavanje ovog događaja.

Verujem, međutim, da budući poslanik nije bio nezadovoljan činjenicom da kraj njega, u skupštinskim klupama, neće sedeti Šaip Kamberi, odnosno da u Skupštini Srbije neće biti uopšte Albanaca, bar u sledeće četiri godine. Ako ni zbog čega drugog, ono radi činjenice da bi i Kamberi mogao, u jednom trenutku, da se nađe na istom poslu kao ovi iz „Mirdite“.

Ako grešim, izvinjavam se g. Jovanoviću ali, priznajem, poveo sam se sa njegovim pojašnjenjem da promocija „kosovske kulture“ u Beogradu zapravo šteti nacionalnim interesima Srbije, čak iako se na ovom festivalu govorilo i o srpskim žrtvama. Budući da se stavovi Šaipa Kamberija često ne uklapaju u ponuđeni Jovanovićev patriotski okvir i njegovo viđenje razrešenja kosovskog pitanja, razmišljam da bi predsednik DSS mogao konsekventno da izvede ovaj logički sled objašnjenjem da ako nam ne treba „Mirdita“ u Beogradu, šta će nam Šaip u Skupštini.

Kako god, ne zanemarujući ni unutrašnje trzavice među albanskim političarima na jugu Srbije koje su takođe doprinele ovakvom epilogu glasanja u Trnovcu, činjenica sa kojom se treba suočiti je da u trenutku kad se očekuje da će Kosovo biti jedna od važnijih tema kojom će se baviti narodni poslanici, u budućem srpskom parlamentu neće biti nijednog Albanca.

Ne treba imati iluzije da bi eventualno prisustvo Kamberija u Skupštinski, u formalnom smislu, promenilo suštinski bilo šta u radu i budućim odlukama srpskog parlamenta.

Šteta će, ipak, biti mnogostruka.

Pre svega, najbrojnija manjinska zajednica, posle mađarske nacionalne manjine, ostala je bez svog predstavnika u najvišem zakonodavnom telu u državi. To, čak, i na simboličkom nivou, ne doprinosi imidžu jedne demokratske države kakva, valjda, Srbija teži da postane

Ono što je realna opasnost je to što će srpska javnost biti uskraćena da se čuje glas Albanaca, ne toliko o Kosovu. koliko o problemima sa kojima se suočavaju građani u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa.

To bi trebalo da bude osnov i najbolji put za institucionalno rešavanje zahteva albanske zajednice koji se protežu od obrazovanja, ekonomije do integracije u državni sistem Srbije.

U takvim okolnostima, otvara se mnogo širi prostor za sve one, i među Albancima, ali i Srbima, koji smatraju da se položaj ove manjine u Srbiji može rešavati efikasnije na druge, vaninstitucionalne načine. Kako to izgleda, mogli smo već da vidimo od 1999. godine do prve polovine 2001. godine.

I zato, Kamberi je izgubio ali ko je stvarno pobedio u Velikom Trnovcu, videćemo, plašim se, ubrzo.