On, tajkun

Strpljivo je Mišković više od decenije trpeo pravu torturu. Najpre medijska hajka, potom hapšenje i pritvor, pa zatim osmogodišnje mrcvarenje po sudovima.

Dočekao je, međutim, oslobađajuću presudu tiho, bez fanfara, samo uz prigodno kompanijsko saopštenje.

I tu nema ničeg iznenađujućeg.

U knjizi „Ja, tajkun“, nekoj vrsti praktičnog vodiča kroz Vučićevu Srbiju za biznis klasu, definisao je model odnosa najbogatijeg sloja u srpskom društvu prema aktuelnoj vlasti. Ovaj Moravac, kako voli sam sebe da naziva, sažeo je svoju životnu i poslovnu filozofiju u dva pravila: opasno je vreme, svako se može naći pod šapom vlasti, ponudivši sebe kao najbolji dokaz.

Druga zapovest glasi da, baš ako moraš, možeš i da kritikuješ vlast, Vučića, međutim, nikad. Ni kad te hapsi ni kad te oslobađa.

Policija je, podsetimo se, 12. decembra 2012. godine, privela Miroslava i Marka Miškovića i još osam lica. U pritvoru je proveo sedam meseci, a pušten je da se brani sa slobode nakon što je položio najveće jemstvo u istoriji srpskog pravosuđa, od 12 miliona evra.

Vlasnik Delte je bio poprilično iznenađen kad su mu stavljene lisice na ruke. Tadašnji šef policijske radne grupe za ispitivanje kontroverznih privatizacija, sadašnji načelnik UKP, Bogdan Pušić je tada izjavio da je Mišković operativcima Uprave kriminalističke policije rekao da mu je obećano da neće biti uhapšen.

Mišković je, zapravo, bio jedan od dvojice ljudi u celoj Srbiji, koji su bili zatečeni onim što ga je snašlo. Drugi, Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik države, nije mogao čudom da se načudi kako je moguće da najbogatiji Srbin bude smešten iza rešetaka jer, zaboga, Aleksandar mu je lično garantovao da Tomin prijatelj može slobodno da se vrati u Beograd.

„Srbiju nije, niti će moći niko pobedi, pa neće ni Miroslav Mišković“, napisao je tog dana Vučić na svom tviter nalogu i FB stranici i učinio svakako jedan od najvažnijih koraka penjući se serpentinama vlasti koji će ga učiniti najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Mišković će mu odgovoriti šest godina kasnije, u pomenutoj knjizi. „Mene je uhapsio Aleksandar Vučić ali teren za to je pripremio Boris Tadić“, napisaće On, tajkun. Uz nekoliko usputnih opaski, to je bilo sve o Vučiću. Elaboracije o Tadiću su mnogo opširnije i veoma kritične, čak uvredljive, kao i stavovi o većini petooktobarske političke elite, osim Đinđića o kome Mišković ima izrazito pozitivno mišljenje.

I tako se, vlasnik Delte, posle odluke Apelacionog suda, vratio tamo negde u 2012. godinu, kao u začaranom krugu.

Vučić se, doduše, još nije oglasio povodom oslobađajuće presude ali i ćutanje je znak da je oprostio Miškoviću što ga je hapsio.

Malo li je?