Ordenisanje Pahomija

On, silom prilika, već čovek a ne dete, govorio je mirno, bez mržnje ili preteranih emocija, netremice me gledajući u oči. Imao sam osećaj da ispitivačkim pogledom pažljivo promatra moje reakcije pokušavajući da prosudi da li mu verujem.

To nije bilo čudno ni neočekivano jer i on i njegovi sapatnici su su se stalno suočavali sa tim, za njih sudbonosnim pitanjem poverenja okoline, javnosti, medija, crkve, policajaca i sudija, svih onih, znanih i neznanih, koji su postali deo njihovih života onog trenutka kad su obelodanili teške optužbe na račun Tomislava Gačića alijas vladike Pahomija.

Država im je presudom, u naše ime, odgovorila. Znamo i kako. Ni srpsko društvo nije bitno drugačije reagovalo. Na decu, kao i na mnoge sveštenike i monahinje koji su svedočili protiv episkopa vranjskog zaboravilo se onog trenutka kad je izrečena presuda.

Prošle nedelje se desilo nešto slično. Govorilo se uglavnom isključivo o Vučiću, Pahomiju, ordenju, Srpskoj pravoslavnoj crkvi… O dečacima i drugim Pahomijevim žrtvama gotovo ni reči. Spominjani su tek onako, uzgred, u procenjivanju čina moralnosti postupka predsednika države i beskrupoloznosti Pahomijeve, koji je, ako ništa drugo, budući da je orden dodeljen zapravo manastiru Sv. Prohor Pčinjski, mogao, ako ništa drugo, da bar pošalje igumana ovog manastira arhimandrita Metodija da primi znamenje.

Pahomije se ponaša u skladu sa onim što čini svih ovih godina. Nije prezao, primera radi, ni usred sudskog postupka, da jurca u mantiji po vrletima brane Prvonek, u okolini Vranja, praveći sačekušu za Vojislava Koštunicu, tada predsednika države. Što bi se onda odrekao prilike da se još jednom prikaže javnosti u društvu Aleksandra Vučića, koga je, prisetimo se, prošle godine upravo Pahomije odlikovao.

Pahomijev igrokaz „ja tebi predsedniče, ti meni vladiko“, sa više ili manje uspeha, uostalom, zlorabi već decenijama. A deca, sad već zreli ljudi, iako su prošli kroz pravu golgotu, ponovo su ostala u senci ubiranja političkih i inih poena. Ne zaboravimo, bar 13 puta su pred raznim instancama morali da prepričavaju sve ono što su preživeli, a bar u tri navrata su se direktno suočavali sa Pahomijem. Kampanja koja se vodila za dokazivanja Gačićeve smernosti bila je beskrupulozna, sa jedinim ciljem da se dokaže da dečaci ne govore istinu.

Uprkos svekolikoj torturi, crkvenoj, pravosudnoj i medijskoj, nastavili su svoje živote boreći se neretko sa demonima prošlosti, gotovo bez ikakve institucionalne pomoći ili podrške ali to je već opšte mesto, naročito kad je reč o seksualnom zlostavljanju. Kako i koliko ih je to koštalo, samo oni znaju.

Za dečake ova farsa sa ordenisanjem Pahomija bila je samo mučan flešbek, a za sve nas gorka opomena da se nivo pravde u jednom društvu meri, naravno, odnosom prema dželatima, a još više prema žrtvama.