Vučić i Vranjanci

Na običnom kartonu rukom je ispisana sledeća poruka:

Vredan

Uspešan

Častan

Izuzetan

Će pobedi 100%

Evo, u nekoliko reči, domišljati autor iz Vranjske Banje, možda i nesvesno, sažeo je suštinski shvatanje južnjačke političke filozofije na koju mnogi i danas neopravdano gledaju sa određenom dozom prezira. Najčešće objašnjenje ovakvog stava je upravo u dominantnoj floskuli da građani sa ovih prostora uvek glasaju za vlast.

Tačno je, doduše, da je sa juga stizala nepodeljena podrška redom Miloševiću, Đinđiću, Koštunici, Tadiću, gotovo u istoj količini i pojavnim oblicima, naravno, sve u svoje vreme. Uostalom, sve i da je tačna ova konstatacija, zar se ostatak Srbije drugačije ponašao? Ne bih rekao jer da su južnjaci izuzetak, Sorabi ne bi bili danas tu gde jesu, u začaranom krugu.

Uprkos tome, bilo je nekako zgodno da im se nakači taj krst kako su uvek uz onog koji „Će pobedi 100%“, možda i zato što se na taj način prala sopstvena nečista savest večitih demokrata iz Beograda ili Zapadne Srbije.

Južnjaci su trpeljivi ljudi i nisu se previše osvrtali ili, ne daj bože, bunili protiv ovakvih, ponekad i uvredljivih teorija koje su dosezale čak daleko u istoriju.

Oni zlonamerniji su tvrdili, recimo, da je u vreme raspada Otomanske imperije, kad su se age i paše pakovali definitivno napuštajući jug Srbije, bilo i scena „plaču Turci, al’ plaču i naši“.

Bilo je i sporadičnih zamerki na angažovanje meštana ovog dela Srbije tokom Drugog svetskog rata. Zameralo im se da su uglavnom gledali svoja posla, ne mareći mnogo ni za partizane ni za četnike. Najčešća „argumentacija“ je bila da Vranje, za poput gotovo svakog većeg zaseoka u okolini, recimo, Čačka, ima samo jednog narodnog heroja koji je uz to poginuo 1941. godine. Ni međ četnicima nije bilo nekog istaknutog vojvode iz ovog kraja, dolazile su žaoke sa druge ratujuće strane.

Ima i novijih primera tog zluradog pristupa mentalitetu južnjaka ali budući da idu u istom smeru, suvišno bi bilo dalje nabrajanje, između ostalog jer se Vranjanci nisu mnogo obazirali na ovakve i slične, uglavnom tendenciozne pokušaja karakterizacije političkog bića južnjaka.

Samo su, onako, sebi u bradu, znali da promrmljaju „će dođev oni na naše“.

I bili, kao i uvek, u pravu.

Aleksandar Vučić je nakon šešeljevske faze, veberovskih lutanja, konačno stigao do južnjačke ontologije. Za razliku od opozicije i mnogobrojnih analitičara, shvatio je, podstaknut ukrajinskom krizom, da je poslednje vreme da se okrene ovom zaokruženom konceptu, vekovima praktikovanom i usavršavanom, i što je najvažnije, u praksi proverenom.

I zato su Vranjanci među retkima koji u potpunosti razumeju i „100%“ podržavaju komplikovanu aktuelnu Vučićevu spoljnu politiku, kako je neki nazivaju, „sedenja na dve stolice“.

Još da Vučić, ali i svi drugi shvate, poentu: nije važno da li je jedna ili dve stolice, već koliko su sedala blizu sofre, odnosno stola.