Vučićev „burnout“

Nećete da uvedete sankcije?

– Ma, hoćemo, samo sačekajte da Vulinu odnesem lek, reče predsednik Srbije u petak i ode pravo na „burnout“, da se ljudski izvrišti jer ga niko ne razume, ni ovi njegovi, a da ne govorimo o opoziciji, Amerikancima ili Evropljanima.

Nisu mi jasni svi oni koji su očekivali da će nam Vučić u petak, u dvosatnom, da prostite, mrsomuđenju, saopštiti da uvodi ili ne uvodi sankcije Rusiji.

Prilično sam siguran da Srbija pod Vučićem neće nikad formalno uvesti sankcije Rusije, kao što nikada zvanično neće priznati nezavisnost Kosova ili odreći se gromopucatelno Dodika i njegove politike demontiranja BiH.

Da se razumemo, sve se to neće desiti u teoriji, odnosno u svesti Soraba. Šta će biti u realnosti, sasvim je drugo pitanje.

Uostalom, lepo je još davno Marks napisao u drugoj tezi o Fojerbahu da „pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost – nije pitanje teorije, nego pitanje prakse“.

I u toj kombinaciji Marksa i Bore Pika, zapravo, sadržana je sva politička filozofija Aleksandra Vučića. I to se jasno očitava i u najnovijim dešavanjima.

Dugoročno gledano, koliko god da se čini da se Vučić nalazi u bezizlaznoj situaciji, za razliku od većine, usudio bih se da ustvrdim upravo suprotno.

Ako ne potpuni razlaz, a ono barem distanciranje od Rusije je nešto što je Srbiju očekivalo, pre ili kasnije.

Zaboravlja se, naime, da ekonomska stabilnost Srbije više zavisi od Evropske unije nego od ruskog gasa. EU je tradicionalno ključni trgovinski partner Srbije koji čini više od 60% ukupne robne razmene Srbije. Vrednost srpskog izvoza u EU skoro se učetvorostručila sa skoro 3,2 milijarde evra u 2009. na preko 11 milijardi evra u 2021. godini!

I da ne nabrajamo dalje jer zaključak je jasan. Vučić, „gradeći balkanskog tigra“ na principu „pet hiljada za gospođu“, nema nikakvog izbora između energetske i ekonomske zavisnosti ni između Rusije i EU.

Nije, naravno, predsednik Srbije planirao da takvu odluku donese baš sada, ali je sasvim sigurno da bi se pred tim izborom našao pre ili kasnije.

Slična je situacija i sa Kosovom. Strani zvaničnici uporno ponavljaju da niko od Srbije ne traži i ne očekuje da Srbije prizna Kosovo već da ne budu smetnja da Kosovo postane zaista nezavisno što Vučić, manje ili više javno, svih ovih godina i čini.

U takvoj situaciji, eventualni veto na prijem Kosova u UN koji je glavni argument proruskih patriotskih snaga, sve je jasnije, nije nešto što će biti večna konstanta ruske spoljne politike za svja vremena. Poslednja Putinova izjava, kako god ona tumačena, to jasno govori.

To što bi Rusi mogli da se sutradan u Savetu UN „prave mrtvi“ kad na dnevni red dođe Kosovo, kao posledicu srpskog odnosa prema Ukrajini i sankcijama, samo će biti dodatno srceparajuće opravdanje za Vučića da smo sve učinili da sačuvamo Kosovo ali..

I ode tetki da odnese lekove.

Ili, još bolje, na još jedan „burnout“ zajedno sa ostatkom Srbije.