Đokoviću, izgubio si (se)

Zapravo onog dana kada bude moguće da me ne pitaju čiju vakcinu želim da primim: kinesku, rusku, američku, australijsku…Već će mi samo dati vakcinu kao što su mi davali protiv gripa, malarije, tetanusa…i nisu me pitali čiju želim da primim.

Ali, moj društveni život se, uglavnom, svodi na odlazak na pijacu. Ja ne moram da idem u Španiju, Australiju… Novak Đoković „mora“, a kada je već tako onda MORA i da poštuje propise, zakone.

Kada god (16, 17. ili 18. januara) da je saznao da mu je test na koronu pozitivan morao je da bude 14 dana u izolaciji.

Nije smeo da napušta stan, Beograd, Srbiju. Zaražen nije smeo da putuje u Španiju. Sve je to on i sam, bez pomoći njegovog pravnog tima, znao, ali odlučio je da po svaku cenu ode u Melburn.

Ne sumnjam da su Australijanci igrali svoju igru (izbori su kod njih), ali je Novak (žena iz njegovog tima) „zaboravila“ da je pre toga bio u Španiji. Možda će Đoković osvojiti još pet-šest grend slemova, možda će biti još pet-šest godina prvi na ATP listi, ali ovo će biti „crna mrlja“, koju mu nikada neće biti oproštena.

Đokoviću, tvoje je pravo da se ne vakcinišeš, ali nemaš prava da svojim ponašanjem ugrožavaš druge.

Kada si shvatio da te neće pustiti u Australiju, a uskoro, vrlo verovatno, se bez te potvrde neće se moći ni na pijacu, trebao si da održiš konferenciju za medije i kažeš da si onemogućen da braniš titulu u Melburnu, da će ti, vrlo verovatno uskratiti mogućnost da igraš i u Parizu, Londonu.. i da zbog toga završavaš karijeru.

Otišao bi u istoriju tenisa, kao najbolji ikada. Ovako, izgubio si ne samo naklonost većine navijača, poštovaoca tvojih rezultata, već, pre svega, obraz. U toj jurnjavi za titulama, trofejima, rekordima izgubio si se.

Zaboravio šta je najvažnije u životu – zdravlje je daleko iznad bilo čega. Bez njega džaba ti sve titule, trofeji i rekordi.

Ostvario si bezbroj velikih pobeda na terenu, svoju humanost si dokazao ne jednom, ali ovo što si uradio u poslednjih dvadesetak dana je sve to bacilo u drugi plan. Voleo bih da grešim, ali plašim se da ćeš ostati upamćen po ovom (ne)delu.