Gajimo domaće

Nisam se slagao ni sa mnogim njegovim odlukama kada je počeo sa radom, pogotovu način na koji se „zahvalio“ kapitenu Milošu Teodosiću, a koliko nam je igrač tog profila nedostajao najbolje se videlo na utakmici protiv Italije kada Vasi Miciću ništa nije polazilo za rukom.

Na istoj toj utakmici Pešić je „zaboravio“ da vrati u igru Marinkovića, potom je i Jokića u poslednjoj četvrtini predugo odmarao. Mogao bih da nabrajam tih „sitnica“ u nedogled.

Međutim, u nečim se (napokon) slažem sa selektorom – Pantera ne treba zvati u reprezentaciju. Istina, opet se ne slažem sa Karijevim obrazloženjem da neće da zove Pantera jer on igra (trenutno) u Partizanu pa bio morao onda da zove i nekog igrača iz Crvene zvezde (FIBA dozvoljava samo jednog „stranca“).

Dres sa državnim grbom, po meni, zaslužuju oni koji su rođeni na ovim prostorima, ili njihovi roditelji (dede i čukundede na priznajem).

Mogli bi da Srbiju reprezentuju i oni sportisti koji su se oženili (udali) sa državljanina Srbije i nameravaju da ovde zasnuju porodicu.

Svi ostali koji uzimaju srpsko državljanstvo zbog interesa kluba (naravno i svojih, finansijskih) su ovde samo u prolazu. Igranje za reprezentaciju i klub ne mogu se nikako strpati u isti koš.

Recimo, da Panter ipak zaigra za Srbiju na predstojećem Svetskom prvenstvu za Srbiju i tamo bude proglašen za najboljeg igrača za mene bi to bilo kao da je Adriana Lima proglašena za mis sveta i da se mi ponosimo kako je „naša“ najlepša žena na svetu.

Uostalom, na toj poziciji imamo Bogdana Bogdanovića, Marka Gudurića, Vanju Marinkovića, uskoro će stasati Uroš Trifunović… Naši igrači koje su odgajali naši treneri.

Kada smo već kod naših trenera, ne mogu a da ne spomenem Miloša Milojevića, koji odbrojava poslednje dane na klupi fudbalera Crvene zvezde.

Mladi trener koji je fudbalsko (trenersko) ime stekao u Švedskoj, došao je u ne baš povoljnom trenutku za klub – Dejan Stanković je otišao posle eliminacije iz kvalifikacija za Ligu šampiona, uzdrmalo je to i igrače, bilo je poljuljano samopouzdanje, stigla je serija loših igara i rezultata (eliminacija iz Lige Evrope), ali je potom usledila serija izvanrednih rezultata – pobedom nad Voždovcem oboren je klupski rekord (58 utakmica bez poraza i taj niz se nastavlja), titula prvaka Srbije je obezbeđena, a do osvajanja Kupa deli ih još samo jedna pobeda.

Sve to nije bilo dovoljno.

Rukovodstvo crveno-belih odlučilo je da se zahvali Milojeviću i angažovalo je Izraelca Baraka Bahara, sada već bivšeg trenera Hapoela iz Haife (tima koji je eliminisao Zvezdu).

Bahar ima solidan CV, ali… Imali su ga i Valter Zenga i Zdenjek Zeman pa su očekivani rezultati izostali.

Novac koji je potrošen za dovođenje Bahara mogao je da bude mnogo pametnije potrošen – recimo za dva „prava“ pojačanja i tri-četiri mlada talentovana klinca koji će jednog dan biti nosioci igre.

Ovako, bačeni svi aduti (pare) za sledeću sezonu, a šta ako ne dođu očekivani rezulati?

Nikom ništa. Promeniće (opet) trenera. On je kriv, nisu valjda oni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.