Momčila Vukotića prvi put sam video početkom sedamdesetih godina – on na travnatom tepihu stadiona JNA, ja na „jugu“ pevam, kao i ceo stadion „Ide Moca sa Balkana, zaplakala Marakana“.
Upoznao sam ga u leto 1979. godine – on se vratio iz Bordoa da spasava Partizan, ja novinar početnik. Uvek je bio na raspolaganju novinarima, ali nije voleo da priča o sebi, nikada nije stavljao sebe ispred kolektiva. Za ovih više od četrdeset i kusur godina koliko smo se poznavali, sa Mocom sam napravio samo tri intervjua.
Prvi u leto 1986. godine kada je kao tehnički rukovidalac FK Partizan „finalizirao“ prelazak Milka Đurovskog iz Crvene zvezde u Partizan. Nije hteo da sebi pripisuje zasluge za, u to vreme, najveći transfer u jugoslovenskom fudbalu.
„Sklopile su se kockice, zasluge pripadaju celom klubu, ja sam samo prvi operativac – pričao je Moca. Za vreme njegovog „mandata“ u tabor crno-belih došli su i Srećko Katanec, Fadilj Vokri, Vlado Čapljić…
U „fotelji“, koja ga je „žuljala“ – na terenu i pored njega se osećao najprijatnije – zadržao se četiri godine (l984 – 1988). Te 1988. godine trener Partizana bio je Fahrudin Jusufi i Partizan je igrao lep fudbal, bili su i dobri rezultati, ali je Julka počeo da se meša i u rad rukovodstva crno -belih i „morao“ je da bude smenjen. Da bi predupredili nezadovoljstvo navijača. ljudi koji su vodili klub su se setili da Vukotiću niko neće zviždati. I nije.
Osvojio je Kup i Superkup Jugoslavije i – otišao u Grčku u Panionios. Da li je otišao zato što je želeo (sumnjam) ili su mu se u klubu „zahvalili“, ne znam. Prilikom mog boravka u Atini, Moca i njegova supruga Bosa izveli su me na večeru. Pokušao sam da u toj opuštenoj atmosferi saznam šta se dogodilo i zašto je stvarno napustio Humsku 1. „Ma pusti to, nevažno je – bilo je sve što je hteo da kaže na tu temu, tako da je taj drugi intervju meni lično bio „tanak“. Poslednji intervju sa Mocom napravio sam maja 2012. za Nedeljni magazin.
Bili smo komšije na Ceraku, viđali smo se praktično svaki dan. Imao je psa mešanca i svako jutro i veče prolazio je pored moje zgrade. Razmenili bismo po par rečenica, dogovarali se za viđenje na „kafi“ (on ju je i pio, ja sam pivo).
Viđenja su nam poslednjih godina proredila. Pas je uginuo, ja se razboleo a godinu dana kasnije i Moca je imao gotovo istovetnu operaciju. Pričali smo, koliko smo mogli, telefonom. Pitao me je za savet, hrabrio sam ga ali… Iako su njemu odstranili „samo“ jednu glasnu žicu naslutio sam da… Iako je prestao da puši, a „ubijao je najmanje dve kutije dnevno“, pričao je dosta teže od mene.
Išao i kod logopeda da pokuša da ga „nauči“ da opet govori. Nekako smo prestali da pričamo. On me nije zvao jer, vrlo verovatno, nije mogao, a ja jer nisam želeo da ga lažem da će uskoro govoriti „tako dobro kao ja“.
Kajem se, ali… Sada znam da više neću upoznati takvog, pre svega, čoveka a onda i fudbalera, trenera. Zaslužio je od Partizana da stadionu daju ime Momčilo Vukotić. Da mu bar tako vrate deo onog što je on dao klubu, a zauzvrat … Moralo je više.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.