"Igre" posle Igara 1Foto: Luca Marziale / Danas

Sportisti Srbije su na nedavno održanim Olimpijskim igrama u Tokiju postigli izvanredan uspeh osvojivši čak devet medalja – tri zlatne, jednu srebrnu i pet bronzanih. Naravno, kako red nalaže (uspostavljen još za vreme Tita) sportisti su morali prvo da odu kod predsednika i zahvale mu se što im je omogućio da reprezentuju zemlju, osvoje medalje.

Naravno, Aleksandar Vučić nije propustio priliku da istakne koliko je država, to jest on, učinio za njih. Vučić ne citira Luja XIV, on u delo sprovodi njegove reči (Država to sam ja). U jednoj rečenici kaže da je država omogućila, u drugoj je to Vlada Srbije, a već u trećoj „Ja sam lično intervenisao“. Osim što se, naravno, slikao sa sportistima, i izrekao niz samoreklamerskih rečenica na račun države tj. njega, Vučić nije propustio priliku da (opet) slaže.

U hvalospevima sebi (državi) Vučić je rekao da je država (=on) obezbedila, u regionu, posle Mađarske, najveće nagrade osvajačima medalja. Zaboravio je (a možda i nije) da je Kosovo osvajačice zlatnih medalja na OI u Tokiju, Noru Đakovu i Distriju Krasnići nagradilo sa po 100.000 evra – srpskim osvajačima zlatnih medalja pripalo je po 70.000 evra. Moguće da on ( = država), kao što ne priznaje državu Kosovo, ne priznaje ni Olimpijski komitet Kosova (dakle ni Međunarodni olimpijski komitet koji je priznao Kosovo) pa je on ( = država) odlučio da i sportiskinjima Kosova uplati nagrade koje su predviđene i za ostale sportiste Srbije ( istina o tome nema pisanog traga).

Posle osvajanja zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru Andrija Prlainović je zatalasao „žabokrečinu u vaterpolo bazenima“. Upozorio je da se ne radi planski, ne spremaju se naslednici i – efekta nije bilo.

U Tokiju se od reprezentativne „kapice“ oprostilo više od polovine vaterpolista. „Šestorica veličanstvenih“ : Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško Pijetlović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović i Gojko Pijetlović, osvojili su više od 170 medalja za Srbiju. Olimpijske igre u Parizu su za manje od tri godine i, u postojećim uslovima, čak je i za Dejana Saviće nemoguća misija da za tako kratko vreme, a u postojećim uslovima, stvoriti im naslednike.

Na to je nedavno upozorio bivši reprezentativac Danilo Ikodinović koji je podsetio da se od izgradnje Nacionalnog vaterpolo centra u Vrnjačkoj Banji nije, praktično, uradilo skoro ništa, da su vaterpolisti morali za Tokio da se pripremaju u Sloveniji.

Oglasio se ubrzo potom saopštenjem Vaterpolo savez Srbije, koji nije ništa demantovao Ikodinovića, zapravo samo su potvrdili da u Srbiji ne postoje uslovi za pripreme reprezentacije, ali su istakli „veliku podršku Predsednika Republike Srbije, Vlade Republike Srbije, Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije proteklih godina kroz sanaciju dugovanja nasleđenog iz perioda neodgovornog poslovanja…“ Priznao je i on ( = država) da je kriv što se kraj izgradnje Nacionalnog vaterpola ne nazire – biće za godinu, dve, najviše tri.

Njima je danas lepo, a kako će nama biti sutra? O tome će sutra (valjda) misliti neko drugi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari