Kako su na stadionu „Pravo da sanjaš“ raspršeni snovi Partizana: Da li je debakl u Danskoj ipak doneo nešto dobro crno-belima?

Moj prvi službeni put bio je oktobra 1984. godine u London i – preseo mi je. Ne samo što tri dana nisam video sunce – Pero Zubac je opevao Mostarske kiše, Londonske nije niko. Sumorne, depresivne, ne mogu nikoga da inspirišu. Nije mi se dopala ni njihova hrana – bez ukusa i mirisa, a i pivo mi je preselo.

Kvins Park Rendžers je deklasirao Partizan 6:2 u prvoj utakmici 2. kola Kupa UEFA. U mrtvoj tišini čekali smo više od tri sata na aerodromu da se odobri poletanje aviona za Beograd. Poraz je, čini mi se, najteže pao Fahrudinu Omeroviću koji je čak šest puta morao da vadi loptu iz svog gola. Od svih fudbalera, članova stručnog štaba, rukovodstva kluba i novinara samo se s vremena na vreme na usnama Dragana Mancea pojavilo nešto što je ličilo na osmeh. Sigurno mu se u glavi „vrteo film“ fantstičnog gola koji je postigao šutem iz voleja sa više od dvadeset metara (Englezi su snimak tog gola danima ponavljali).

To sumorno raspoloženje prenelo se i po povratku Beograd. U Humskoj 1 nije se moglo videti nasmejano lice. Međutim, kako se bližio dan revanša (7. novembar) tako se i popravljalo raspoloženje, vera da se može nemoguće bila je sve prisutnija ne samo kod igrača i članova stručnog štaba već i kod navijača – ulaznice su bile rasprodate, na stadionu JNA bilo je preko 45.000 ljudi koji su verovali i – crno-beli su pobedili sa 4:0, plasirali se u treće kolo Kupa UEFA.

Srećom nisam bio i Danskoj, gde su na stadionu koji se zove „Pravo da sanjaš“ raspršeni svi snovi o evropskom putu Partizana. Nisam bio ni u Humskoj 1 ali sam „iz dobro obaveštenih izvora“ čuo da je atmosfera kao na Centralnom groblju. Baš taj dvomeč sa Dancima najbolje odslikava (zlo)delo Vučelića, Vazure i društva. Pre samo pet godina crno-beli su u 3. kolu kvalifikacija za Ligu Evrope slavili u oba meča (3:2, 2:1). Ove godine su oba puta poniženi.

Optimisti veruju da će debakl u dvomeču da Dancima ipak doneti nešto dobro. Predsednik Milorad Vučelić je (opet) podneo ostavku, veruju da će Skupština kluba ovog puta ispoštovati njegovu odluku i da će se i oni solidarisati sa predsednikom i da će i oni podneti ostavke. Pesimisti pak misle da čak i da se ostvare želje optimista to i ne znači da će remont „valjka“ biti valjano urađen. Sumnjaju da će klub preuzeti oni koji znaju i mogu (ljubav prema klubu se podrazumeva), strahuju da će u fotelje zasesti (opet) „članovi biblioteke“.

Mator sam dovoljno da znam da je čaša poluprazna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.