Koferi trenera

– Kada dolazim u novi klub uvek donosim dva kofera ali jedan nikada ne raspakujem jer ne znam kada ću „morati“ opet na put. U svakom klubu počinjem da radim kao da ću tu ostati sto godina, ali kofer mora uvek da bude spreman – pričao mi je svojevremeno Milan Živadinović, jedan od poslednjih fudbalskih šmekera na ovim prostorima.

Za trenerski „hleb“ uvek se govorilo da ima „sedam kora“, vlasnici klubova od njih očekuju (traže) rezultate, trofeje, pobede… Za stvaranje igrača i tima niko nema vremena. Važan je samo profit. Retki su treneri koji svojim autoritetom mogu da, bar privremeno, postave uslove pod kojim će rade. Jedan od njih bio je Radomir Antić koji je svojevremeno od vlasnika Reala tražio da ima za dolar veću platu od tadašnje prve zvezde ekipe Ronalda.

– Ako Zuba promaši zicer dobiće, možda, poneki zvižduk. Ako izgubimo ja ću dobiti otkaz – objasnio je Antić svoju filozofiju. I dobio je otkaz, iako je Real u tom trenutku bio na čelu tabele.

Ne opravdavam, ali shvatam trku za rezultatima, profitom pa i česte smene trenera. Međutim, ne shvatam zbog čega se istim tempom smenjuju i treneri mlađih kategorija. U poslednjih desetak godina Fudbalski savez Srbije promenio je isti toliki broj selektora mlade reprezentacije. Naravno, bez rezultata.

Mlada reprezentacija je uvek služila za stvaranje kako samih igrača tako i budućih trenera, tj. selektora najbolje reprezentacije. Danas se, izgleda, čak i tu očekuje (traži) profit – treba decu što pre prodati staviti neki evro u klupsku kasu, još više u privatne džepove.

Vidite li negde Aleksandra Rogića, v.d. selektora mlade reprezentacije, recite mu da ne raspakiva kofer sa proletnjom garderobom.