Kurta nije sjahao, a kad će – ne zna se

Trebalo je (konačno) da budu smenjeni Milorad Vučelić i Miloš Vazura, da bude raspuštena Skupština, bude izabrano novo rukovodstvo crno-belih. Naravno, da se nisu desile „tektonske“ promene već nisu nikakve – Skupština je odložena navodno za deset dana. Pristalice Partizana koji su sa pravom ogorčeni rukovođenjem previše očekuju od najavljene smene čelnika kluba. Naime, sve će se svesti na onu narodnu „sjahao Kurta da bi uzjahao Murta“.

Ne sumnjam ja da je Rasim LJajić veliki navijač Partizana i da je sposobniji od Milorada Vučelića (što istina i nije teško biti), ali treba biti realan – LJajić ipak nema tu ni ekonomsku niti političku moć da preporodi klub iz Humske 1. LJajić, kao i Branko Ružić, koji će mu biti „desna ruka“ dolaze iz istog političkog miljea kom pripadaju Vučelić i Vazura – Socijalističke partije Srbije.

Početkom devedestih su SPS i Srpska radikalna stranka postigle sparazum da SPS „brine“ o Partizanu a SRS o Crvenoj zvezdi. Tada je Mirko Marjanović (SPS) bio predsednik Vlade, i sve važnije resore držali su predstavnici vladajuće stranke. Partizan je tih devedesetih i početkom ovog veka bio dominantan ne samo u fudbalu.

Danas je politička situacija dijemetralno drugačija – sve važnije funkcije su u rukama „naprednjaka“, SPS su ostale mrvice. Koliki je uticaj SPS – a na vođenje države isti toliki uticaj ima i Partizan i ne samo kada je fudbal u pitanju – poslednji izbori u Košarkaškom savezu Srbije to najbolje ilustruju.

Imajući to u vidu od novog rukovodstva crno-belih ne treba očekivati čuda. Međutim, prostora za boljitak sigurno ima. Mora se utvrditi finansijskaa situacija (da li je dug stvarno 50 miliona evra) pokušati od države dobiti povoljne uslove za reprogram duga i početi od početka, tj. od omladinske škole. Vratiti bivše asove (Prekazija, Klinčarskog, Tomića, Šćepovića…) i u svojoj školi u Teleoptiku opet stvarati igrače koji će biti nosioci igre crno-belih.

Pokušati da se prodaju svi stranci koji ne prave razliku i pustiti mlade igrače da stasavaju jer i sa njima će biti konkurentni u borbi za drugo mesto, a možda će u Evropi i uspeti nekoga da pobede. Sigurno će biti i više navijača – dolaziće tate, mame, stričevi, tetke… da gledaju svoju decu.

Naravno i za to je potrebna pomoć države – da odstrani sa tribina huligane. To ne bi trebalo da bude prevelik problem jer ne samo da postoji Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama već je i Ivica Dačić ( provereni „grobar“, bio predsednik KK Partizan) ministar policije. Bio bi to veliki korak ka ozdravljenju ne samo Partizana već i sporta u celini.

Bez sumnje LJajiću i njegovim saradnicima, koje još uvek traži (na njegov zahtev je i odložena Skupština jer još nije formirao „svoj tim“) je izuzetno zahtevan posao. Iskreno, nisam optimista. Jer, za korenite promene neophodna je pomoć države, a ljudi koji danas vode državu nisu ni sposobni ni voljni da bilo šta menjaju. Ne samo u fudbalu i sportu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.