Foto: Luca Marziale / Danas
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka na stadionu JNA gledao sam „večiti derbi“. Ne sećam se se rezultata, mislim da je pobedila Crvena zvezda, ali mi je ostala urezana jedna sekvenca sa te utakmice. Sticajem okolnosti sedeo sam na istočnoj tribini, peti – šesti red, bliže južnoj tribini, u neposrednoj blizini klupe na kojoj su sedeli stručni štab i rezervni igrači Partizana.
Kada je Dragan Džajić postigao prelep gol iz slobodnog udarca, gledao sam radovanje fudbalera Zvezde kada mi je u „kadar“ utrčao Miodrag Živaljević, koji je skočio sa klupe crno-belih i aplaudirajući viknuo „Bravo, majstore“. Ne sumnjam da je u svlačionici dobio „packe“, ali nije bio izbačen iz kluba, stavljen na stub srama.
Milko Đurovski bio je (i ostao) veliki zvezdaš. Kada je u crno-belom dresu igrao protiv „njegove“ Zvezde uvek je davao maksimum, ali se nije radovao kada bi postigao gol i to mu nisu zamerali ni „grobari“ niti „delije“. I danas smo neretko svedoci da se fudbaler koji da gol klubu za koji navija to ne proslavlja.
Voli on Zvezdu, Partizan, Vojvodinu… ali je profesionalac, za život zarađuje igrajući fudbal i dok je na terenu svoj posao mora da radi najbolje što zna i ume, dakle i da da gol „svom“ klubu. Kada završi posao, onda sa porodicom i prijateljima može da navija za koga god hoće. Tako je svuda u svetu, osim u Novom Sadu.
Radio sam petnaestak godina kao dopisnik novosadskog Dnevnika i prilično dobro sam poznavao fudbalske prilike u „srpskoj Atini“. Svi su navijali za Vojvodinu, ali i za Zvezdu ili Partizan. Isto je bilo i u ostalim mestima širom Vojvodine, verujem i Srbije.
U mom Jarkovcu išli smo na stadion sa tranzistorima i slušali Vrema sporta i razonode. Bodrili smo naše, provocirali goste i sudiju, radovali se kada bi čuli da su Zvezda ili Partizan dali gol. Tako je bilo i u Novom Sadu, donedavno.
Novim kodeksom Sportskog društva Vojvodine koje je potpisao i direktor KK Vojvodine Željko Rebrača, piše između ostalog: „Dok su angažovani u KK Vojvodina, svi igrači, treneri, članovi stručnog štaba, članovi organa kluba i radne zajednice, ne smeju da se javno deklarišu kao navijači drugih klubova.“
Za nova pravila ponašanja „krivi“ su upravo Rebrača i fudbaler Filip Malbašić. Rebrača je „kriv“ jer je navijao za košarkaše Partizana protiv Reala.
Da li će Rebraču pamtiti kao direktora KK Vojvodine ili košarkaša Partizana? Pitanje je retoričko.
Filip Malbašić je „kriv“ jer se drznuo da odvede sina na košarkašku utakmicu Partizan – Efes i zajedno sa njim navija za klub koji vole. Zbog toga je odstranjen iz kluba, razapet na stub srama.
Novosađanin Đorđe Balašević, pravi navijač Vojvodine, prevrće se u grobu i ponavlja: „Ludnica je kanda ostala otključana.“
P. S.
Danas je 44. dan otkako, po nalogu Višeg javnog tužilaštva, više od dve hiljade pripadnika policije, žandarmerije, interventne brigade, pripadnika BIA… (koji su bili u i oko Arene), uz pomoć na stotine video-kamera raspoređenih u i oko Arene, kao i video-snimaka građana koji su dostupni na raznoraznim sajtovima, intezivno traga na otkrivanju učesnika tuče posle utakmice Partizan – Žalgiris.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
