Nekako s proleća

Sneg do kolena, u proseku minus 20 sa sve košavom. Kada u Jarkovcu stanem na ludaju vidim, dobro ne Kekindu, ali Vršački breg. Dakle od skijanja ništa, čak ni za sankanje nije bilo uzbrdica.

Hokej smo igrali na zamrznutoj bari, ali je mlogo bolelo kada se padne. Od zimskih sportova bilo je praktično samo grudvanje a ni njega nisam baš voleo. Jedva sam čekao proleće, i da nikne trava pa da od jutra do mraka jurcam za loptom.

Da je proleće stvarno stiglo bivalo mi je jasno 1. maja. Za prvomajski uranak u šumi dva-tri terena za fudbal na male golove, još desetak za male goliće… Kada sam malo porastao voleo sam maj jer su se tada igrala finala Kupa šampiona, Kupa UEFA i našeg „najmasovnijeg takmičenja“, domaća prvenstva su ulazila u uzbudljivu završnicu ili su se završavala zbog priprema reprezentacije za Svetsko ili Evropsko prvenstvo i – ondak su došle „lude devedesete“.

U Zagrebu je 3. juna 1990. reprezentacija Jugoslavija igrala prijateljsku utakmicu sa Holandijom, bila je to to generalna proba pred Svetsko prvenstvo u Italiji.

Tog dana u Maksimiru najavljen je raspad Jugoslavije – ceo stadion je zviždao himni, povod je (kao) bio što selektor Ivica Osim nije pozvao neke hrvatske „nogometaše“, zapravo zviždalo se Jugoslaviji.

Kulminaciju tog nezadovoljstva Jugoslavijom video sam nepunih godina dana kasnije (13. maj 1991.) na istom mestu kada su huligani preuzeli vlast (ne samo na tribinama), bio je to definitivno početak kraja.

Ta reprezentacija koja je u Italiji osvojila peto mesta na Svetskom prvenstvu je bila najbolja koju smo imali u poslednjih pedesetak godina. Maradoni u Firenci (30.6. 1990.) nije pomogla „božja ruka“, ali je „arhitekta“ na „penal ruletu“ bio na njihovoj strani.

Da se tih godina najbolji fudbal igrao u Jugoslaviji potvrdila je godinu dana kasnije Crvena zvezda osvojivši Kup šampiona, a reprezentacija se „prošetala“ kroz kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1992. ali je iz Švedske vraćena zbog „ničim izazvanih sankcija“,… Danas,14. maja 2023, dok pišem ovu kolumnu, sedim pored uključene TA peći, kroz prozor gledam „jesen u mom sokaku“.

Kao što je tmurno nebo, isto takvo, ako ne i crnje, je i u srpskom fudbalu. Istina, prvak se znao već (ako ne i pre) posle prvih pet -šest kola. Ipak, trebalo bi da je intersentna borba za drugo mesto – hoće li TSC prvi put u svojoj istoriji igrati u Ligi šampiona, da li Partizan posle mnogo decenija neće uspeti da se predstavi na evropskoj sceni, borba za opstanak u „elitno društvo“ još nije rešena…

Ipak, interesovanje je toliko da svi navijači koji su se tokom vikenda pojavili na našim prvoligaškim stadionima ne bi ni do pola napunili Arenu. Zašto?

Nemanja Vidić je nedavno rekao „Ja sam spreman za Srbiju, ali nije ona za mene“. Nažalost, ja to „proleće“ (ne samo u fudbalu) u Srbiji neću doživeti, daj bože da će ga i Vidić dočekati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.