Nije sve u novcu

Na „fudbalskoj pijaci“, kao i na svakoj drugoj, ima „robe“ za svačiji džep. Najbogatiji kupuju, naravno, najskuplju (neretko se pokaže da to i nije najbolje), oni sa skromnijim budžetom kupuju ono što preostane na tržištu. Na ovoj „pijaci“ učestvuju čak i naši klubovi, kupuju i oni, samo ne znam sa čijim parama.

Crvena zvezda ovog leta intenzivno radi na stvaranju tima koji će, kako tvrde u LJutice Bogdana, igrati zapaženu ulogu i u Ligi šampiona (domaći trofeji se podrazumevaju).

Za trenera je angažovan Izraelac Bahar, a od igrača, za sada, crveno-beli dres su zadužili Piter Olanjinik, Edmund Ado, Ozri Glazer, Žan Filip Krasoa, Mark Stamenić i Emanuel Late Lat, koji je i najskuplje plaćeni igrač u istoriji srpskog fudbala.

Za njega će Zvezda platiti Atlanti 3,5 miliona evra, što je novi rekord kada je u pitanju plaćeno obeštećenje u srpskom fudbalu. Plata (i ne samo njegova) je naravno „poslovna tajna“.

Na ovoj „pijaci“ učestvuje čak i Partizan iako nema para da plati porez, račun za struju, plate igračima… kupuju i oni. Istina, uglavnom „polovnjake“ – nikada i nigde dokazane strance ili domaće nekada talente a danas…

Ne greše samo klubovi kada kupuju „robu“, greše i sami fudbaleri u izboru nove sredine u kojoj će dokazati svoj talenat, napredovati u karijeri i uživati u poslu kojim se bave. Frančesko Toti je svojevremeno odbijao ponude Juventusa, Reala, Mančestera… ostao je u Romi i on je i danas „princ Rima“.

Luka Modrić je ovih dana odbio ponudu iz Saudijske Arabije koja je iznosila 40.000.000 evra po sezoni, jer želi da završi karijeru u Realu. Modrić će u „kraljevskom klubu“ da zarađuje „samo“ oko 20.000.000 evra godišnje, tj. duplo manje, ali Modriću je lepo u Madridu, sa Realom je već osvojio 23 trofeja i – hoće još. Nije sve u parama.

Da nije zlato sve što sija pokazuje i primer Aleksandra Mitrovića. Imao je ponude ne samo klubova sa Ostrva već i Španije, Italije… koje su bile izdašnije, od klubova sa većim ambicijama ali… Mitroviću je lepo u Londonu. Čelnici kluba znaju da vrednuju njegov doprinos, trener ima puno poverenje u njega, njegova porodica uživa u Londonu, para je zaradio i za unuke i što je najvažnije on uživa u poslu kojim se bavi.

Za razliku od njega Dušanu Vlahoviću i Luki Joviću Fiorentina odnosno Ajntraht nisu bili dovoljni. Hteli su više i – apetiti su im bili preveliki. Jović se nije dugo zadržao u Realu, kako stvari stoje i Vlahoviću je Torino samo usputna stanica.

Naši mladi fudbaleri (sportisti uopšte) pre nego što donesu odluku gde će nastaviti karijeru moraju dobro da razmisle šta žele – na brzaka zaraditi pare, steći slavu, biti na naslovnim stranicama tabloida ili postepeno napredovati, usavršavati se i, pre svega, uživati u svom poslu.

Iskustva nekih čak i od mene starijih, a svakako pametnijih, govore da nije baš sve u novcu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.