Od ljubavi do mržnje

Razumem, donekle, što doktor Zvezdan Terzić i njegovi sledbenici mrze Nenada Bjekovića. Pravio im je „probleme“ i kao igrač Partizana, trener i direktor. Podsetio bih Terzića i „delije“ da je Bjeković već skoro dve godine v. d. predsednika i da je u tom periodu Zvezda osvojila dve titule i na dobrom putu je da osvoji i treću. Ako ih Bjeković stvarno toliko mrzi (pouzdano znam da ih ne voli) ne bi im to dozvolio. Naravno, kada bi mogao.

Dok je Bjeković v. d. predsednika reprezentacija ja izborila plasman na Svetsko prvenstvo i po prvi put biće u A diviziji Lige nacija. Znači, nije se baš tako loše radilo. Već sam pisao da sam i ja protiv izbora Bjekovića za novog predsednika FSS, ali ne zbog toga što ne zna svoj posao, već zbog njegove „požutele krštenice“. Vreme je za neke nove mlađe, možda i sposobnije.

Animozitet prema „grobaru“ Bjekoviću je (za neke) možda i razumljiv – mene su učili da rivala na sportskom terenu moraš da poštuješ, ceniš i uvažavaš. Ali, patološku mržnju „delija“ i doktora Terzića prema Draganu Stojkoviću, petoj Zvezdinoj zvezdi nikako ne mogu da shvatim. Bio sam jedan od retkih skeptika kada se pojavila informacija da će Stojković biti novi selektor. Dobro sam znao kako je oteran sa Marakane, iz Beograda, Srbije… da je bačena bomba na njegovu porodičnu kuću u Nišu.

Dragan Stojković je godišnje od ekipe Gvangžu R&F dobijao 8 miliona evra, po čemu je bio 8. na svetu po zaradi među trenerima. Potcenio sam Piksijev patriotizam, ljubav prema Srbiji. Prihvatio je ponudu FSS (ili nekog ko se više pita) da predvodi „Orlove“ za 650.000 dolara godišnje i prema podacima „Finanis Fudbal“ on je od 24 selektora na predstojećem Svetskom prvenstvu na 22. mestu.

Pitaju me mnoge mlađe kolege, prijatelji i poznanici kako će se neizbor Bjekovića odraziti na igru reprezentacije u Kataru. Odgovor je jednostavan. Nikako. Navikli su fudbaleri ne probleme pred velika takmičenja. Na prvo Svetsko prvenstvo u Urugvaju Nogometni savez Hrvatske zabranio je svojim fudbalerima da igraju pa je zapravo treće mesto na prvom Svetskom prvenstvu osvojila Srbija a ne Jugoslavija. Pred SP 1982. godine u Španiji posvađali su se čelnici Fudbalskog seveza Jugoslavije u kojim kopačkama – Adidas ili Puma – treba da igraju fudbaleri.

Mnogo veća frka je bila pred SP u Italiji. „Ona“ država je počela da se raspada, prvi put je u Zagrebu, pred duel sa Holandijom na generalnoj proveri pred odlazak u Italiji, zviždano himni „Hej Sloveni“. Tadašnjeg selektor Ivicu Osima Hrvati nisu voleli Hrvati jer nije poveo golmana Dinama Marjana Vlaka, Srbi i Crnogorci su mu zamerali što je Dejan Savićević samo „džoker“, izbrojali su mu da je za jedno veče popio 11 flaša viskija… Fudbaleri su još više ujedinili i osvojili 5. mesto.

U odbranu Dragana Stojkovića minulih dana nije stao nijedan bivši as crveno – belih (sadašnji naravno da ne smeju ni da pomisle na to), ali stali su reprezentativci. Zato i ne sumnjam da će oni na čelu sa selektorom dati sve od sebe da ostvare što je moguće bolji rezultat. Da li će biti prvi ili poslednji u grupi, da li će proći grupu, stići do … Ne zavisi samo od njih. Ali da će dati svoj maksimum uopšte ne sumnjam.

Ono što ne znam je šta će biti posle Katara. Da li ćemo osim novog predsednika birati i novog selektora? Zapravo, plašim se da znam odgovor i na to pitanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.