Resavska škola

Redakcija je skockana, ni Vašington post se ne bi stideo, ali… nema „dušu“. Praktično u istoj prostoriji sedi pedesetak ljudi i svi „bleje“ u laptopove. Kao rade (ili igraju igrice).

Od „prvoboraca“, ljudi koji su tu od prvog dana Danasa (pre)ostalo ih je pet-šest, „klinaca“ koji su sa nama stasavali je desetak, ostalo su „neki novi klinci“.

Posle kratkotrajnog razgledanja redakcije, srdačnog pozdravljanja ili samo formalnog „Kako si“, sišao sam u nekadašnje „prizemlje redakcije“ ili „biblioteku“, tj. kafanu Lovac, premotavao film šta se sve dogodilo u poslednjih četvrt veka (9.juna biće 25 godina od kako je izašao prvi broj Danasa) i shvatio da sam mnogo omatorio, da ovo novinarstvo nije za mene.

Osim ljubavi prema sportu presudno u izboru da se bavim novinarstvom bilo je to što nisam morao da sedim osam sati za „šalterom“. Nema radnog vremena, novinar si od jutra do mraka, to je naročito važilo za nas dopisnike.

Dok sam radio u zagrebačkom Večernjem listu, potom novosadskom Dnevniku moji radni dani su, otprilike, izgledali ovako: od ponedeljka do petka u 10.00 konferencija za medije u Partizanu, sat kasnije u Crvenoj zvezdi, u podne u Fudbalskom savezu Jugoslavije.

Dolazak u redakciju oko 13.00, do 16 pisanje izveštaja, vesti. Subota: u 10.00 odlazak na sastanak u Jugoslovenskom olimpijskom komitetu ili fudbalskom, košarkaškom, rukometnom… savezu, u 14.00 odlazak na Karaburmu, 17.00 Marakana, 20.00 Hala sportova. Nedelja: 11.00 Zemun, 14.00 Rad, 19.00 Partizan. Nema mobilnih telefona, interneta, laptopova, portala…

Kada su me u Danasu postavili za urednika sportske rubrike moje mlađe saradnike sam „terao“ da idu na utakmice, treninge, u kafane u koje svraćaju igrači, treneri, članovi rukovodstva kluba. Nije isto telefonski razgovor i kada sagovornika (i on tebe) gledaš u oči.

Sada je neko drugo vreme. Od novinara se traži da u redakciji budu osam sati, da „štancuje“ što više informacija, uglavnom saopštenja, koje, po pravilu, pišu piarovi sa diplomama nekih „sega-mega“ fakulteta. U „moje vreme“ to (prepisivanje) se zvalo „resavska škola“. Nije tako samo u Danasu, isto je (ili veoma slično) i u Blicu, Novostima, Kuriru,…

Imao sam sreću da mi hobi postane posao – plaćao sam ulaznice da bih gledao fudbal, košarku, rukomet… a onda su počeli mene da plaćaju što idem na te događaje. Da se ponovo rodim nisam siguran da bih opet izabrao novinarstvo za profesiju. Da sedim osam sati za laptopom („šalterom“)? Ne, hvala…