Sablasno prazno

Nema ko da je peva. Tribine su prazne, na njima su opstali samo najuporniji i – „navijači“. Shvatam selektora Dragana Stojkovića Piksija, i v. d. rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije, kao i fudbalere koji podržavaju (suludu) ideju Aleksandra Vučića da se izgradi Nacionalni stadion.

Međutim, utakmice u Ligi nacija protiv Norveške i Slovenije su ih, valjda, vratile u stvarnost. Prazne tribine Rajka Mitića sa par hiljada ljudi su bile bolno prizemljenje – Nacionalni stadion u Surčinu bio bi sablasno prazan. Zašto? Odgovor je prilično kompleksan. Nabrojaću samo dva razloga koja su mi prvo pala na pamet.

Da kojim slučajem na večiti derbi krenemo sin i ja, on u crveno-belom, ja u crno-belom šalu, ne bi stigli ni do Autokomande a dobili bi batine – njega bi pretukli „grobari“, mene „delije“ a onda bi se, naravno, potukli i međusobno. Zbog toga i ne idemo na utakmice – ja sam pobegao u Vršac, on još dalje – na Floridu.

Naravno ima i onih hrabrijih koji bi uprkos realnoj opasnosti ipak krenuli na stadion ali nemaju „vremena“. U poslednjih desetak dana u Beogradu je odigrano pet derbija u finalu ABA lige, igran je fajnal ejt u vaterpolo Ligi šampiona, fudbalska reprezentacija je igrala dve utakmice. Da su cene ulaznica za košarku i fudbal „samo“ 500 dinara to je dve i po hiljade dinara, pa puta dva… Za moju „nikad veću penziju“ (33.000) to je ogroman izdatak.

Umesto što mašta o izgradnji nacionalnog stadiona, novo rukovodstvo FSS, koje će valjda jednog biti izabrano (verovatno odmah po stastavljanju Skupštine i nove Vlade, pa ko ostane bez „fotelje“ moraće da se zadovolji funkcijom u Savezu) treba da ubedi Aleksandra Vučića da ne baca uludo (naše) pare na zidanje sebi spomenika, tj. Nacionalnog stadiona već da iste potroši na adaptaciju postojećih, ne samo u Beogradu, već i Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, Novom Pazaru…Da se „umiju“ tribine, srede svlačionice, postave reflektori i, ono najvažnije, da se „livade“ zamene „travnatim tepihom“.

Tako bi se sigurno podigao i kvalitet našeg fudbala a i reprezentacija ne bi „morala“ da igra samo u Beogradu. Možda „Beograd jeste svet“, ali se „najvažnija sporedna stvar“ voli u celoj Srbiji. Siguran sam da bi Tadić, Mitrović, Vlahović,… uspeli da privuku mnogo više gledalaca u pomenutim gradovima, a možda bi se i opet čula pesma „Tribine pune ludih navijača“…