Strah od telefona

Priznajem da ne znam najbolje kako i šta rade treneri mlađe generacije poput Stankovića, Milojevića, Stolice, Petrića, Duljaja… pošto su treninzi, uglavnom, zatvoreni za javnost, retko kad su raspoloženi za razgovor sa novinarima (osim redovnih konferecija za medije), ne znam ni kakva je njihova komunikacija sa fudbalerima. Iskreno, sumnjam da se tu nešto bitno promenilo u odnosu na vreme kada su treneri bili: Osim, Živadinović, Tumbaković, Kosanović…

Oni su sa fudbalerima pre i posle utakmice pričali u svlačionici, a za pripremu utakmice koristili su konferencijsku salu sa sve tablom i kredom, naravno i televizorom.

Ukoliko je pak bilo potrebe da se popriča sa nekim igračem u četiri oka, bilo da to traži sam igrač ili trener želi da skrene pažnju fudbalere na greške u igri, odnosno da sazna koji su to razlozi zbog kojih on ne daje očekivane partije, razgovaralo se ili u trenerovoj kancelariji ili (znatno ređe) u nekom prijatnijem ambijentu (kafiću, kafani).

Šta je tom prilikom rečeno, bilo u svlačionici, bilo u trenerovoj sobi, ostajalo je tajna. Krajem prošlog i početkom ovog veka odličan trener je morao da bude vrhunski poznavalac fudbalske igre i odličan psiholog i pedagog.

Miroslav Blažević možda nije bio vrhunski fudbalski strateg ali je bio nenadmašan psiholog i pedagog. Kada Ćiro priđe fudbaleru i kaže mu „Sine znaš ti to, možeš ti to“ nema igrača koji i sam ne poveruje da je najbolji, najlepši, najpametniji…

Kada sam nedavno pisao da sam protiv angažovanja Bahara mislio sam, između ostalog, i na situaciju koja se nedavno dogodila sada već bivšem kapitenu Crvene zvezde Milanu Borjanu.

Moguće je da je u Izraelu uobičajeno da trener telefonom saopštava igraču da na njega više ne računa. U srpskom fudbalu to se ne radi tako pa i ne čudi reakcija Borjana koji se nije snašao i preneo medijima na koji način je saznao da u Zvezdi više ne računaju na njega.

Dugogodišnji kapiten crveno-belih je potpuno u pravu kada tvrdi da nije zaslužio da to na taj način sazna. Bahar, koji je samo dva dana pre toga razgovarao sa Borjanom u četiri oka mogao je to tada da mu kaže, ili na početku priprema i da se tada upriličio dostojan oproštaj od kapitena.

Plašim se da je ovo samo prvi od niza iznenađujućih, bar za nas, odluka Izraelca. Njihov i naš mentalitet se itekako razlikuju. Za njih je fudbaler samo delić sistema kompanije koju samo rezultati interesuju, igrača tretiraju kao i svaku mašinu koju kada joj istekne rok upotrebe treba odstraniti.

Mi još uvek verujemo (znamo) da fudbaleri nisu roboti već „samo“ obični ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, imaju i oni osećanja. Pitanje je da li u svetu vrhunskog fudbala ima prostora za empatiju prema igraču (čoveku), ili su oni (kao i u većini ostalih profesija) samo potrošna roba?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.