Svetlosti velegrada

Tokom primeprema na Kipru, pogotovo na kontrolnim utakmicama, Trenevski je ostavio odličan utisak.

Brz, prodoran, vešt sa loptom, odličan centaršut, opasan prilikom izvođenja slobodnih udaraca.

U stručnom štabu i rukovodstvu kluba zadovoljno su traljali ruke „znajući“ da su dobili veliko pojačanje.

Na početku prolećnog dela prvenstva Trenevski je u prvih pet – šest utakmica bio starter, potom se „preselio“ na klupu. Kada sam upitao Ljubišu Tumbakovića, tadašnjeg trenera Partizana, šta je sa Trenevskim odgovorio mi je: „Došao u Beograd, video tramvaj i poludeo“.

Nažalost, nije Trenevski usamljen. Svetlosti velegrada su opi(ja)le (i bukvalno) Srbu Stamenkovića, Seada Sušića, Sušu Ćurčića, Milka Đurovskog…

„Čari“ velikog grada ne deluju na sve podjednako. Najbolji primer za to su rođena braća Safet i Sead Sušić ili Boško i Milko Đurovski. Sead se nije snašao (ili možda jeste) u Beogradu, Safet je pak u „u gradu svetlosti“ nastavio da razvija svoj fudbalski talenat pa je 2010. godine u izboru „Frans fudbala“ proglašen za najboljeg igrača Pari Sen Žermena u istoriji, a dve godine kasnije i za najboljeg stranca koji je nastupao u francuskom šampionatu.

Milko Đurovski je, tvrde stručnjaci, bio tri puta talentovaniji od svog starijeg brata, ali je Boško pet puta više bio posvećeniji fudbalu.

Zbog toga Milko nije postao „Zvezdina peta zvezda“ već je otišao u Partizan, a potom karijeru nije nastavio u, recimo, Ajaksu već u Groningenu.

Zbog čega „svetlosti velikog grada“ ne deluju podjednako na sve fudbalere pričao sam sa mnogim trenerima, psiholozima, sociolozima i nisam dobio precizan odgovor.

Pravi odgovor mi je, najverovatnije, dao Fadilj Vokri, bivši fudbaler Prištine, Partizana, reprezentacije Jugoslavije, koji takođe nije napravio karijeru kakvu su mu predviđali.

Tokom priprema crno-belih u Kuparima (nedaleko od Dubrovnika) tokom jedne kontrolne utakmice Vokri ja smo iz bašte obližnjeg kafića malo gledali na teren, malo više pričali.

U jednom trenutku mi je rekao: „Vidiš one momke na terenu, 95 odsto njih igraju fudbal da bi zaradili pare. Ja para imam, fudbal igram zato što ga volim“.

Verujem da je to pravi odgovor na pitanje zašto čari velegrada ne deluju podjednako na sve. Nekima je fudbal više od igre, šansa da se zarade pare, stekne popularnost, nekima je to ipak samo igra.