Volemo da ne volemo

Zavoleli smo ondak Vasu Micića (MVP Evrolige) i Miloša Teodosića (MVP Evrokupa). Posle poraza od Italije u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Tokiju nismo voleli ni njih, ni selektora Igora Kokoškova, ni…

Ondak smo (opet) zavoleli Novaka Đokovića. Kako tek volemo da njega ne volemo. Kako smo ga samo voleli kada je u Parizu pobedio Nadala, potom i osvojio Rolan Garos, a tek kada je bio najbolji i na Vimbldonu, izjednačio se po broju Gren slem titula sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom. Eh, kako smo ga smo samo voleli. Sve do Tokija.

Na Olimpijskim igrama u Tokiju Đoković ne samo da je „razočarao naciju“ već je i „uništio snove o medalji Nini Stojanović“ (nebulozniji komentar nisam pročitao u poslednjih pola veka). O njegovim snovima ni slova.

Kada je u finalu US opena izgubio od „tamo nekog Rusa“, to što je Medvedev drugi teniser sveta je potpuno nebitno, važno je da mi imamo koga da ne volemo.

Taman smo počeli da zaboravljamo koliko ne volemo Noleta, našli smo nove devojke i mladiće koje nećemo da volemo.

Odbojkašice Srbije, predvođene Zoranom Terzićem, jednim od najboljih trenera na svetu, Majom Ognjenović, jednom od najboljih „tehničarki“ na svetu i Tijanom Bošković, najboljom igračicom na svetu nisu uspele da i treći put uzastopno budu prvakinje Evrope.

Bruka. Osvojile su „samo“ srebrnu medalju. Kako ih samo nismo voleli. Skoro kao i muškarce. Oni ne samo da nisu bili najbolji na starom kontinentu, već su bili „tek“ četvrti na Evropskom prvenstvu. Sramota.

Poslednji, za sada, u tom nizu izuzetno uspešnih sportista koje ne volemo je Dušan Tadić. Kapiten naše fudbalske reprezentacije i Ajaksa je ovih dana postao najbolji asistent svih vremena u holandskom prvenstvu.

„Lako biti najbolji biti asistent u Holandiji, ajde nek bude najbolji u…“ bili su, pretežno, komentari na društvenim mrežama.

Svima koji su takve komentare napisali, kao i onima koji su to isto pomislili, ali ih je mrzelo to i da napišu, predlažem da u svojoj ulici, zgradi, organizuju takmičenje u bilo čemu. Možda će u tome biti najbolji. Mada sumnjam.

Čudna smo mi sorta. Umesto da se ponosimo onim što imamo, mi njihove uspehe, ničim izazvani, nipodštavamo. U čemu je Srbija tako uspešna kao što je u sportu? Ekonomiji, nauci, kulturi… U čemu smo to još najbolji, ili među pet, pedeset, sto…To malo dobro što imamo ne znamo da cenimo i poštujemo.

Mi najviše volemo da ne volemo.