Vreme „girica“

Upozoravao sam tada da vaterpolu, našem najtrofejnijem ekipnom sportu, dolaze dani kada ćemo se sa setom sećati na dobra stara vremena kada smo osvajali medalje, dočekivali ih na „balkonu“, odnosno da se nije na vreme mislilo ko će da nasledi Filipovića, Prlainovića, braću Pjetlović,…

Posle neuspeha u Budimpešti, a da se ne lažemo, poraz u četvrtfinalu tj. povratak kući bez medalje je neuspeh, opravdanje da je došlo do smene generacija i ne pije vodu – i Hrvati su podmladili (još više) reprezentaciju. Ali, njihovi asovi su dobili dostojne zamene. Na vreme su se pripremali za to. U Srbiji (ne samo u vaterpolu) ne radi se planski. Naprotiv. Rešenja se donose ad hok, od slučaja do slučaja. Zato i ne čude reči selektor Dejana Savića da našem vaterpolu tek predstoje „crni dani“.

– Posle Olimpijskih igara 2024. godine stići će nam još slabije generacije. Danas u vaterpolu imamo šest ili sedam igrača sa izrazitim sposobnostima, nekad ih je bilo 20 ili 30. Danas se deca manje igraju, imaju probleme modernog doba. Deblja su, boluju od dijabetesa ili astme. Ne bi mogli da izdrže treninge koji su svojevremeno bili „normalni – rekao je Savić posle poraza od Hrvatske.

Slažem se sa selektorom, ali… Namerno ili slučajno „zaboravio“ je Savić i da spomene da je jedini vaterpolo klub koji je stvarao igrače (Partizan) praktično uništen. Kragujevački Radnički i Šabac pokušavaju, ali stvaranje igrača, a tek tima, je dug i mukotrpan posao. Očigledno da postoje ljudi koji hoće i znaju da rade, hoće li imati podršku ljudi koji vode grad, odnosno koji raspolažu novcem?

Aleksandar Šapić, novi gradonačelnik Beograda, prošle godine je potrošio „brdo“ (čijeg) novca da bi napravio „drim-tim“, usput je „potrošio“ i tri vrhunska trenera (Vladu Vujasinovića, Dejana Jovovića i Igora Milanovića) i nije uspeo – ostao je bez pehara namenjenog pobedniku Lige šampiona. Hoće li Šapiću nove obaveze dozvoliti da toliko vremena posveti „svom“ klubu (pare, najverovatnije, neće biti problem), ili će i ovo biti samo neuspeo pokušaj stvaranja veštačkog kluba.

Davnog 27. januara 2016. godine Zorana Mihajlović, tadašnja potpredsednica Vlade Srbije, predala je građevinsku dozvolu za izgradnju Nacionalnog vaterpolo centra u Vrnjačkoj banji. Bombastično najavljen projekat – 12.000 kvadratnih metara, tri bazena, 3,5 miliona evra i – ništa.

Radovi su prekinuti, kada će i da li će biti nastavljeni, niko ne zna. Izgradnja Nacionalnog vaterpolo centra neodeljivo me podseća na izgradnju Nacionalnog fudbalskog stadiona. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je 31. marta 2021. da uskoro počinje izgradnja Nacionalnog stadiona u Surčinu koji će (nas) koštati oko 257 miliona evra, a biće gotov do 2025. godine. Naravno, izgradnja još nije ni počela a kad će…

Ne treba ni da počne. Predviđene pare, koje nažalost nemamo, ali da se kojim čudom negde i nađu, treba uložiti u postojeće objekte, modernizovati ih i deci omogućiti da se besplatno igraju a ne da roditelji izdvajaju ne mala sredstva za razne „školice“, fudbala, košarke, tenisa, vaterpola…