Zabranjeno za 18 +

Kao i ogromnoj većini penzionera i meni je, pogotovu ovih jesenjih, sumornih, kišovitih dana, dosadno. Da bih nekako „ubio“ vreme odlučio sam da napišem tri pisma. Zapravo dva.

Naime, jedno pismo bih poslao na dve adrese – Đaniju Infatinu, predsedniku FIFA, i Aleksandru Čeferinu, predsedniku UEFA. Treće pismo je, za sada, bez pune adrese, ali valjda će i Fudbalski savez Srbije jednog dana dobiti predsednika.

U pismu Infatiniju i Čeferinu zamolio bih da kazne Fudbalski savez Srbije da reprezentacija naredne tri – četiri godine igra bez prisustva navijača, odnosno da na tribinama mogu da budu samo deca. Budućem predsedniku FSS predložiću nešto slično.

Pošto je prihod od prodatih ulaznica značajna stavka u budžetu kluba (kad bi se lagali) da svaka ulaznica važi za dve osobe od kojih je jedna obavezno za dete ne starije od 14 godina. Na ovu ideju došao sam posle utakmica koje je reprezentacija Srbije igrala protiv Švedske, odnosno Partizan – Slovacko. Nije bilo tuče pre, tokom ni posle utakmice. Nisu paljene baklje, nije bilo topovskih udara, vređanja po nacionalnoj, verskoj osnovi… „Samo“ se navijalo za svoj tim.

Setio sam se gostovanja Partizana Hihonu početkom devedesetih godina prošlog veka. Na nepunih sat vremena pre početka utakmice na tribinama stadiona, osim redara i novinara iz Jugoslavije i domaćih medija, nikoga. Upitao sam jednog od španskih kolega da li to navijači bojkotuju klub, ili ih ne interesuje takmičenje u Kupu UEFA.

Objasnio mi je da će stadion biti skoro pun, da je za njih utakmica njihovog tima pravi ritual, mali praznik. Tog dana porodica ide u kafanu na ručak a potom svi – muž, žena i deca – dolaze na stadion. I bi tako. I, bilo je nazaboravno.

Elem, naš predsednik je, ne jednom, rekao da je država nemoćna u borbi sa huliganima. Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama postoji, ali… Policija (ponekad) i uhapsi nekog huligana i podnese prijavu. Sudije (retko) izreknu presudu koja je ili simbolična ili nikad ne i pravosnažna.

Tek kada se ime „navijača“ pojavi kao žrtva u vatrenom obračunu saznajemo da je već „od ranije poznat policiji“, da je osuđivan… Ali je ipak bio redovan na tribinama stadiona, neretko i u VIP loži.

Kada bi „Nevolje“ morale na stadion da dovedu i svoje, bratovljevo, sestrino ili komšijino dete sumnjam da bi organizovali tuče, palili baklje… Verujem da ni psovali ne bi. Verovatno ne bi bilo kao u Hihonu ali bih se, najverovatnije, usudio da opet povedem unuka na stadion.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.