Žal za mladost

Praktično nije bilo olimpijskih igara, svetskih ili evropskih prvenstava da se fudbaleri, košarkaši, rukometaši, odbojkaši ili vaterpolisti vraćaju bez medalja. Da su ljudi sa prostora eks Jugoslavije izuzetno talentovani za igru sa loptom potvrdilo je i tekuće Evropsko prvenstvo u košarci – u osmini finala našle su čak četiri reprezentacije država nastalih raspadom Jugoslavije, a Srbija i Slovenija su uz Grčku i najveći favoriti za osvajanje zlatne medalje.

Nažalost, talenat nije dovoljan. Za uspeh, ne samo u sportu, potrebno je deset posto talenta i mukotrpan rad. Ni fakultet ne završavaju najinteligentniji, već najuporniji.

Ali ni taj rad neće dati rezultat ako nije dobro isplaniran. Kao što studenti kada se spremaju za ispit planiraju da danas pročitaju dvadeset strana sutra isto toliko, narednog takođe. Ako to što je planirano da se uradi danas ostavimo za sutra doći će do problema.

Tako je i u sportu – ako se ne planira šta će biti „sutra“ doći će do ne malih razočarenja. U „onoj“ Jugoslaviji pravljeni su petogodišnji planovi pa i za sport. Rešenja se nisu donosila ad hok. Danas, ne samo u sportu, niko ne razmišlja šta će biti sutra, važno je da nam je danas dobro, a o sutra ćemo da razmišljamo – sutra.

Da je to pogubno osetili su na svojoj koži vaterpolisti posle Tokija – potop. Slično je i kod odbojkaša, a plašim se da će se isto dogoditi i sa košarkašima. Posle Olimpijskih igara u Parizu većina igrača koje je selektor Svetislav Pešić odveo na ovo Evropsko prvenstvo „obesiće patike o klin“.

Nema nijednog igrača mlađeg od 25 godina, a morala su da budu bar dva – tri „klinca“ od dvadeset jednu – dve godine, makar samo imali epizodne uloge, sedeli na klupi.

Naravno nije kriv (samo) Pešić kao što nije kriv ni Dejan Savić. Pogrešno se radi još od škole, fizičko vaspitanje je neobavezno i zato nam je svako peto dete gojazno. U klubovima sa decom rade treneri koji neretko nemaju potrebno znanje, uslovi u kojima deca treniraju su daleko od idealnih.

Kada treba da postanu prvotimci ili ih roditelji uz pomoć menadžera i kluba šalju u inostranstvo ili sede na klupi jer su dovedeni dobro plaćeni stranci pošto klub „mora“ da osvoji trofej.

Tačno je da sport, uglavnom, nije profitabilan. Ali, i to para koje država daje treba planski trošiti. Ne treba graditi Nacionalni vaterpolo trening centar (izgradnja počela još 2016. godine, kraj radova se ni ne nazire). Ne treba nam ni Nacionalni fudbalski stadion čiju maketu još premeštaju sa jedne na drugu lokaciju.

Treba zagrejati vodu u postojećim bazenima, na postojećim terenima postaviti „zeleni tepih“ da nam tereni ne liče na oranice. Mora se uložiti u obrazovanje trenera, mora se… Mogao bih da nabrajam do sutra.

Pre svega ministarstvo sporta mora napraviti dugoročan plan, makar četvorogodišnji, olimpijski ciklus. Ne bude li toga pitaće nas starost gde nam prođe mladost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.