Zašto Superligu zovu „liga bez briga“?

Koliko bi tek trenera bilo smenjano da je Superliga ozbiljno takmičenje?

Uvek su treneri bili „potrošna roba“ s ograničenim rokom trajanja – dok su rezultati u skladu sa očekivanjem „gazde“, sve je u najboljem redu, ali ako su oni izostali …

„Uvek idem sa dva kofera od kojih jedan ne otvaram jer ne znam kada ću morati opet da idem na put“, pričao je svojevremeno legendarni trener Milan Živadinović.

Danas je položaj trenera još nezavidniji.

Naravno, za takvu situaciju krivi su i sami.

U Srbiji godinama već nema vrhunskih trenera koji bi mogli da postavljaju uslove poslodavcima poput Radomira Antića koji je svojevremeno čelnicima Reala tražio deset dolara veću platu od Ronalda (Zube).

„Ako on promaši zicer neće dobiti otkaz, ali ako mi tu utakmicu ne dobijemo mene će smeniti“, objasnio je Antić.

Igora Duljaja znam kao fudbalera.

Izvanredan zadnji vezni, neumoran radnik, nijedan igrač koji mu je bio poveren da ga čuva nije se naigrao fudbala.

Uostalom činjenica da je bio i standarni reprezentativac tri države (Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije) od 2000. do 2007. to i potvrđuje.

Nažalost, Duljaja trenera ne znam.

Ne samo zbog toga što poput svih današnjih trenera ima „zatvorene treninge“ (zabranjen pristup ne samo navijačima već i novinarima – da li kriju taktičke varijante ili svoje neznanje nikada neću saznati).

Ono što sam sa pristojne udaljenosti primetio je da, kao što je to radio i kao igrač, daje celog sebe u poslu koji radi.

Na nemalo utakmica pretrčao je pored aut linije više nego neki igrači na terenu.

Siguran sam i da je odličan motivator, igrači su mu bezgranično verovali (Severina je priznao da ga je on nagovorio da se vrati), javno je, za razliku od svih ostalih trenera (ne samo Partizana), kritikovao (ne)rad uprave kluba i, naravno, smenjen je.

Na njegovo mesto postavljen je njegov zamenik Albert Nađ.

Interesantno je da je Duljaj nasledio Nađa kao igrač.

Ne samo da su obojica igrala na poziciji zadnjeg veznog, da ih su kao fudbalere krasile iste osobine, već im je zajednička ljubav prema Partizanu.

Upravo to, ljubav, može da objasni pristanak da se sedne na klupu ovog Partizana koji se godinama sistematski urušava i spolja i iznutra.

Klub koji već godinu dana nema predsednika, iz koga fudbaleri beže zbog neisplaćenih plata, čiji je stadion i dalje bunker Belivukovog klana…

Mnogi se pitaju zbog čega se bivši asovi crno-belih ne angažuju i pokušaju da stabiluzuju klub, vrate ga bar u istu ravan sa Crvenom zvezdom a odgovor je prilično jednostavan.

Kao prvo ne daju im, a drugo (ili možda prvo) – mnogi ne žele budu akteri ove lige bez briga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.