Žene, izvinite

Kao klinca jurila me neka dalja rođaka da igramo fudbal. Bila je Beba strašno brza, a umela je i da „raspali“ levicom.

Iako je XI beogradska gimnazija u moje vreme bila (neformalno) sportska, profesor Skupek je „regrutovao“ devojčice za atletiku, a Žika za KK Partizan. Za fudbal nije bilo zainteresovanih devojaka.

Iz tih gimnazijskih dana sećam se Mice Tex (tako su je svi zvali) iz Vladimirovca. Radila je kao kondukterka u vozu na relaciji Beograd – Vršac. Trenirala je fudbal u Zemunu, igrala i za reprezentaciju Jugoslavije. Kažu da je bila dobra. Ja je nikad nisam video u kopačkama.

Kada sam počeo da se bavim sportskim novinarstvom nijedna žena nije imala sektor fudbal – Milka Babović se bavila atletikom i, pre svega, umetničkim klizanjem („šljokice“), Branka Prelević (naravno) košarkom, velemajstor Milunka Lazarević šahom (naravno).

O fudbalu su dame počele da pišu tek sredinom devedesetih godina. Iako sam bio prilično skeptičan – žene su mogle da pišu o kulturi, ekonomiji, pa i o politici, ali sport – to je „muški posao“, ja sam „kriv“ što je u sportsku redakciju Danasa došla prva devojka, Olja.

Posle nje sam doveo i Miru, iz Beogradske redakcije preuzeo Ljiksi, Kaća je sama došla, kao i Jeca. U jednom trenutku bilo je više devojaka nego muškaraca u sportskoj redakciji Danasa.

Nažalost, ni jedna se nije setila (kao ni ja) da napiše ijednu vest o fudbalerkama. Zapravo i o košarkašicama, odbojkašicama, rukometašicama piše se samo kada igraju na evropskim, svetskim prvenstvima, Olimpijskim igrama. Pre i posle – ni slovo.

Fudbalerke Srbije skrenule su pažnju na sebe „istorijskom“ pobedom nad reprezentacijom Nemačke, višestrukim prvakinjama sveta i Evrope.

O ovim damama (Kostić, Stefanović, Damjanović, Slović, Frajtović, Petrović, Pavlović, Milivojević, Filipović, Mijatović, Krstić, Damnjanović, Stupar, Poljak i Pantelić, koje su igrale protiv Nemica) kao i o selektoru Predragu Grozdanoviću pisaće se, verovatno, još (samo) ako pobede Portugal i Izrael, odnosno obezbede učešće na Svetskom prvenstvu.

Ako ne, onda nekom drugom prilikom, posle neke nove „istorijske“ pobede, a zaslužuju više. Mnogo više. Ne samo da ih se setimo 8. marta…

U ime svih koleginica i kolega izvinjavam se svim pripadnicama lepšeg pola koje se bave sportom što im posvećujemo tako malo pažnje, prostora u medijima. Nažalost, plašim se da bolje biti neće. Bar ne u skorije vreme.