48 sati tišine

Da je, i posle četiri decenije, posredi izuzetno aktuelna i edukativna politička rasprava, svedoči i to što je ova obimom malena knjiga, „O ljudskoj prirodi – pravda protiv moći“ (Karpos, Loznica, 2011), u proteklih pet-šest godina ponovo štampana u SAD, Francuskoj i Nemačkoj.

Čomski smatra da postoji bazična, urođena ljudska priroda – nešto svojstveno svim ljudima, što i sam imenuje brojnim terminima, jer nijedan to ne može u potpunosti da izrazi; na primer: urođene strukture, urođene ideje, urođeno instinktivno znanje, urođene ljudske intelektualne sposobnosti, urođeni organizujući principi ili mehanizmi, intrinsični mentalni shematizam, intrinsična svojstva razuma, fundamentalna svojstva naše inteligencije. Reč je, dakle, o svojevrsnoj predispoziciji ljudskog uma za strukturiranje znanja i kreiranje.

Ovo strukturirajuće svojstvo se ne može osporiti. Ono je plod milenijumske evolucije. Bez njega, saznavanje ne bi bilo mogućno. Ali, sporno je to što Čomski ovoj kognitivnoj predispoziciji pridaje i izvesne moralne osobine, kao što je osećanje pravednosti. Moral je plod milenijumske socijalizacije čoveka, koja traje neuporedivo kraće od evolucije.

Fuko se ne slaže s Čomskim u vezi s postojanjem bazične ljudske prirode. On smatra da je i sam pojam ljudske prirode epistemološka konstrukcija – nastala pod dugovečnim društvenim pritiskom kako bi i sama prikrivala skrivena uporišta moći.

Ono gde se sasvim slažu dva velika mislioca dvadesetog veka, jeste da pored vidljivih, javnih struktura moći, raspoređenih, pre svega, u političkoj vlasti i njenim institucijama, postoje i prikrivena središta moći, i to ne samo u porodici i obrazovnom sistemu, nego i u organizacijama koje se nominalno zalažu za moralne vrednosti. Zadatak intelektualaca (kao jednog dela radne snage, kako bi rekao Čomski), u tome je da sva ova prikrivena središta učine vidljivim i kritikom što više oslabe. Tako se, smatra Čomski, dospeva do pravednijeg društva. Tu se Fuko s njim razilazi.

Suštinski događaj, koji treba očekivati i koji će se destiti, proleterska je revolucija, smatra Fuko. U redu, saglasan je Čomski, ali samo ukoliko izgrađuje pravednije društvo za sve. Ne, decidiran je Fuko. Proleterska revolucija nije ni u kakvoj vezi s pravednošću! Ukoliko bi se dizala u ime pravednosti, ona bi se, zapravo, borila za ostvarenje jednog buržoaskog shvatanja, kao što je to bio slučaj s Oktobarskom revolucijom. Proleterska revolucija je temeljna promena društvenih odnosa. Krvavo svrgavanje i uništavanje klase na vlasti predstavlja svrgavanje moći. Tada se iz osnova menjaju i pojmovi pravde i ljudske prirode – kojima Čomski upravo fundira svoju, socijalističko libertarijansku, teoriju društvene promene – tačnije, iskorenjivanjem moći, iskorenjuju se i ovi pojmovi. Fuko, stoga, citira Mao Cedunga koji tvrdi da postoje buržoaska ljudska priroda i proleterska ljudska priroda.

Čomski smatra da je temeljna transformacija društva neophodna, ali da je proletarijat na vlasti, takođe uspostavljanje moći. Apsolutna pravednost je nedostižna, ali nije nedostižna bolja pravda, veli revolucionar u lingvistici. Naravno, ni Fuko ne smatra da je moguće uspostaviti idealno društvo. No, jedino bi proleterska revolucija mogla da predstavlja istinski preobražaj društva, tu epohalnu promenu o čijem se sadržaju, iz ove perspektive, ne može ništa ni pretpostavljati. Ta revolucija, korenitra je izmena same perspektive. Ovde smo, dakle, u oblasti s onu stranu morala, na Ničeovoj obali.

Čomski smatra da treba koristiti „resurse i liberalne vrednosti civilizacije“ koju hoćemo da prevaziđemo. Tamo gde pravni sistem propisuje pravednost, koja, dakle, može da obuzda i kriminal državnih struktura i ekonomske vlastele, na njega se treba legalno pozivati. Tamo, pak, gde pravo ne štiti pravednost, treba delovati ilegalno, jer je upravo to legitimno i pravedno. „Ove stvari postoje paralelno“, kaže trezveno Čomski, i to je nauk i nama u Srbiji.

Treba, naime, koristiti pravne resurse i liberalne vrednosti Evropske unije – najpre, da bismo ovde proširili delokrug prava i sloboda koji u njoj već postoji, a zatim, da bismo, unutar nje, prevazišli njene mane, slabosti i nepravednosti.