Agrarna reforma

Od tada su protekla četiri dana, i dok se o tome pisalo i govorilo, niko nije podneo ostavku, niti je ko smenjen, a građani Srbije nisu izašli na ulice, kao što su to učinili meštani Istanbula i Turske da bi spasili živote dvanaestini prestoničkih stabala, a sada spasavaju sekularizam i toleranciju čitave republike. Jer, kad građani izađu na ulice da se bune protiv ekološkog nemara, po šavovima tog razloga neminovno se rasparaju i druga trovačka svojstva vladajuće politike.

Kako to da nacionalizam naših političara, tako jasno i razgovetno hipertrofiran u kulturnoj politici, potpuno atrofira kad je u pitanju zdravlje nacije? Evo kako. Kad haraju kulturom, naši nacionalisti naprosto rade u korist svoje i gluposti svojih prijatelja, a to je lako, dovoljno je samo biti glup i pokvaren. Međutim, kad bi se kojim slučajem bavili proklamovanjem i praktikovanjem nacionalne čistoće vazduha, vode i hrane, u poljoprivredi i ekologiji, neminovno bi morali da rade na korist pameti i vrline, a to nije lako.

Ekološki problemi ovde se stoga uzimaju u obzir kao da ne zavise od nacionalne politike i prakse političara, nego od samog usuda, kao nešto što je određeno od strane onog večnog, nepromenljivog i transcendentnog. Kako inače objasniti takvu unisonu ravnodušnost u odnosu na to da li je kršenje republičkog zakona dva, dvadeset ili dvesta puta premašeno, a nekažnjivo.

O rđavoj privatizaciji i tajkunskoj pljački plodonosnog zemljišta, o uništavanju poljoprivrednih zadruga, zapraloženosti agrara, o masovnom nizu preprodavaca hrane između njenog proizvođača i kupca, o rđavom kvalitetu te hrane, pisali smo na ovim stranama, a ovom prilikom javnost upozoravamo na jednu prećutanu inicijativu, radničko-seljačke organizacije Pokret za slobodu, da se pomeni ona odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji koja se odnosi na prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim korporacijama pod uslovima koji važe za domaće kupce, a stupa na snagu za četiri godine.

O kakvom je nemaru i prethodne i sadašnje vlasti reč, pozvano govori Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, koji je potpisao ovu inicijativu, svoju podršku obrazloživši u sedam tačaka. Ovde ih navodimo u nešto skraćenom obliku:

„1) Srbija nije imala pristup sredstvima iz pristupnih fondova EU za poboljšanje konkurentnosti naše poljoprivrede i unapređenje razvoja ruralnih područja. 2) U sprezi kratkoročnih predizbornih interesa domaćih političara i dugoročnih interesa političara iz EU, Srbiji je nametnut režim prodaje poljoprivrednog zemljišta koji pre toga nije zahtevan od drugih država čak ni kad su postale punopravne članice EU (Poljska, Mađarska…). 3) Srbiji je nametnut režim prodaje poljoprivrednog zemljišta koji nije tražen ni od susedne Hrvatske, koja 1. jula 2013. stupa u punopravno članstvo EU, sa rokom zabrane prodaje privatnog poljoprivrednog zemljišta u periodu od sedam godina posle punopravnog članstva u EU i trajnom zabranom prodaje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini Republike Hrvatske! 4) Mađarska je i posle drugog produžetka zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta kupcima iz EU (7+4 godine od stupanja u punopravno članstvo EU) izvršila izmenu Ustava tako što je trajno zabranila prodaju poljoprivrednog zemljišta inostranim kupcima. 5) Srbija može da prihvati nove pregovore o pravu kupovine poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini kupcima iz EU pod istim uslovima kao i susedna Republika Hrvatska. 6) U novom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu Srbija treba da ograniči pravo posedovanja poljoprivrednog zemljišta porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima najviše do 300 ha, a agrobiznis kompanijama do ukupno 5.000 ha. 7) Državno poljoprivredno zemljište ne treba da bude predmet prodaje, već isključivo zakupa sa maksimalnim rokom na 5 godina za ratarsku proizvodnji i na 20 godina za voćarsku i vinogradarsku proizvodnju.“

Bitno je da Srbija postane članica Evropske unije, ali je takođe bitno da se već sada razmišlja o načinu bivstvovanja njenih građana i građanki u EU. Ukoliko se sada o tome ne vodi računa, onda se može dogoditi da, paradoksalno, u okviru Evropske unije, u kojoj bi trebalo da bude neuporedivo uređenija i produktivnija zemlja nego što je sada, Srbiju snađu oni socijalni i ekonomski problemi kakvi more današnju Bugarsku, članicu EU.