Ako je nacija subjekat (1)

Osobenost grupa s kojima sam radio, u tome je što su sastavljene podjednako od učenika srednjih škola i nastavnika u srednjim školama. Nastavnici i učenici nisu se odranije poznavali. Oni su stanovnici različitih gradova.

Profesori i učenici radili su, dakle, zajedno i ravnopravno, diskutujući o datim temama bez paternalizacije i u pozorišnoj radionici učestvujući podjednako u ulogama fiktivnih likova. Ravnopravnost je učvršćivana načinom samog rada. Na primer, učenik i profesor imaju zadatak da igraju uloge ne tek oca i sina, ili profesora i učenika, nego dva brata, dva prijatelja. Ponekad, učenik ili učenica imali bi zadatak da u vežbi s profesorom ili profesorkom, igraju ulogu nekoga ko je stariji od profesora ili profesorke.

Tema radionica je nacionalizam, a mešovitost ovih grupa pružila je mogućnost uvida u to da li postoji, i kakva je, ukoliko je ima, razlika u shvatanju nacije, nacionalizma i patriotizma kod nastavnika i učenika.

Nacionalizam je tema jer je nacionalizam već četiri decenije dominantna ideologija koja zadire u sve pore društvenog, privatnog i ličnog života. Nacionalizam nije ovde samo politička dominanta.

Nacionalizmom, organizovanim oko svepostojećeg pitanja opstanka nacije i brige za njene atribute (nacionalna religija, nacionalna crkva, nacionalna država, nacionalni/maternji jezik, nacionalno pismo, nacionalna istorija, nacionalna ideja, nacionalna misao, nacionalna književnost, nacionalna umetnost…), impregnirani su javni diskurs, obrazovni programi i, pre svega, provladini mediji.

Nacija je uspostavljena kao subjekt javnog govora, podjednako politike kao i kulture. Nacija je postala totalni označitelj. I kad se ne izgovara, ovo pitanje nacije je, u instanci označitelja, postalo neizbežno.

Putevi svih javnih rasprava izviru iz pitanja o Naciji i vode k njemu. To je jedan zatvoreni sistem pitanja koji neizbežno vodi cirkularnim odgovorima. Zato se u Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gubi iz vida povesna perspektiva ne samo budućnosti nego i prošlosti (sic!).

Iznova i iznova ovde se prošlost preživa kao sama sadašnjost, kao aktuelni život. Od ratova je prošlo četvrt veka, a ovde ne samo da tako izgleda nego i jeste kao da je prošlo tek četvrt jedne godine.

Sva ta prošlost je tako sveža jer je nacionalizam jednako aktuealan danas kao i pre dvadeset pet, trideset godina.

Stoga sam pošao od kondicionalne rečenice “Ako je nacija subjekat u rečenici, onda…” Ispitajmo, dakle, sledeće: ukoliko je subjekat u rečenici nacija, kakve ona predikate može izazvati?

Za primere rečenica u kojima je nacija subjekt – primere za raspravu – citirao sam sentencije najuticajnijeg i najuglednijeg srpskog nacionaliste, književnika i političara, akademika i nacionalnog mentora, Dobrice Ćosića.

Evo nekoliko njegovih rečenica iz njegovih objavljenih dnevničkih zapisa:

“Srbi i Srpkinje su zaista dobri ljudi.”

“Mi (Srbi) smo narod rajetinskog mentaliteta: mi se udvaramo i ulizujemo kao psi; ne kao psi, oni laju na svakog ko nosi štap.”

“Srpski narod nema biološku, ekonomsku i duhovnu civilizacijsku snagu da živi u internacionalnoj državi.”

“Mi (Srbi) smo dobar svet. Činimo zla koja moramo i kada nas obmanu da je to sa nekom svrhom. Mi ne mrzimo iz strasti kao Hrvati; ni iz ubeđenja kao Nemci; ni iz podmukle inferiornost kao Albanci.”

Ove rečenice jasno pokazuju da se imenica nacija ili sintagma koja određuje nacionalnost, ono divinizovano, totalitarno Mi, uspostavlja kao puki fantom čiji se sadržaj puni posve arbitrarno, posve proizvoljno, trenutnim političkim željama koje određuje nacional-šovinizam.

Ovu proizvoljnost najbolje demaskira apsolutna međusobna protivrečnost iskaza koji su ovde citirani. Nacija kao subjekt u rečenici, po pravilu vodi, dakle, neodgovornosti. Uvek su to stereotipne rečenice. Uvek je to banalizacija uvida i dijaloga, koja nužno vodi banalnom zlodelu.

Evo sad nekoliko primera rečenica koje su zapisali učesnici radionica, učenici i nastavnici. Među nastavnicima preovladavali su profesori srpskog jezika i književnosti, a za njima predavači sociologije, građanskog vaspitanja, filozofije i istorije.

To su predmeti koji se nužno dotiču i nacionalnih tema. Rečenice:

“Nacija je pojam koji se instrumentalizuje da bi se stvorile privilegije.”

“Nacija je deo mene koji svuda nosim.”

“Nacija je za nekog ponos, za nekog stid.”

“Nacija nije nešto što bih ja istakao u svom identitetu.”

“Ako je nacija, nije racija.”

“Nacija je kao virus.”

“Nacija – dehumanizacija!”

“Ako je nacija subjekat u rečenici, onda je nacionalizam nužnost.”

“Ako je nacija subjekat u rečenici, onda ja nemam pojma.”

Opšti je zaključak da ukoliko nacija ima glavnu reč u mišljenju, onda je to za mišljenje pogubno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.