Ako je nacija subjekat (III)

Nacionalizam je međutim pobedio i zarobio demokratski potencijal. Nacionalistička svest je okupirala rasudnu moć. Rigidni, autokratski model religijske organizacije ne samo verskog nego i društvenog života, guši kritičku svest i spontanost stvaralaštva.

Veroispovest, uglavnom nije ono što se bira. Najčešće, ona je ono na šta se spada. Najgore je ubeđenje da je veroispovest nešto prirođeno.

U savremenom jugoslovenskom kulturnom prostoru, duboko traumatizovanom ratnim psihozama, verska pripadnost srasla je uz nacionalnu pripadnost.

Ako ovde kažete da ste Srbin, rekli ste zapravo da ste pravoslavac; ako kažete da ste Bošnjak, rekli ste istovremeno da ste musliman, ako kažete da stre Hrvat, drugom rečju rekli ste upravo da ste katolik i tako dalje ukrug.

Nacionalno-versko određenje uzelo je toliko maha da je danas teško i zamisliti društveni život izvan ovih koordinata. Problem je cementiran i time što je verska nastava zauzela regularno mesto u sekularnim školama, kao izborni predmet. Nju po pravilu predaju sveštena lica.

Zatim, sve škole redovno i obavezno obeležavaju verske praznike.

U Srbiji, nominalno sekularnoj republici, sekularizam je, poput nečastive sile, izopšten iz sekularnog obrazovanja. Sama prosvetna delatnost je religijski i nacionalistički indoktrinarna u tolikoj meri da potpuno gubi sadržaj pojma prosvete, koji se temelji na racionalizmu, logički zasnovanoj argumentaciji i naučnim principima. To više nije prosveta nego versko-nacionalistička paramilitarna obuka.

To je uzrokovalo vrlo čudno stanje stvari u kojem nastavnicima (starosti 30 – 40 godina, a naročito onima još starijima, 50 – 60), verski i nacionalni identitet neuporedivo manje znači negoli učenicima (starosne dobi 16 – 19 godina). Učenici su danas dogmatičniji i konzervativniji od svojih profesora.

Teško je, gotovo nemoguće, sresti danas učenika koji se izjašnjava kao ateista, ili kao kosmopolit. U školi, na verskoj nastavi, ali ne samo na verskoj nastavi, fenomen ateizma učenicima se predstavlja kao drugo ime za nemoral.

Ateista je, prema ovom uticajnom predanju, neko ko ne zna šta je dobro i koga dobrobit drugog ne interesuje. On ne zna za boga, dakle, ne zna za dobro. On je predstavljen kao inkarnacija đavola/šejtana.

U svojoj pedagoškoj praksi, u tome su saglasne obe monoteističke vere, i hrišćanstvo, svih denominacija, i islam.

Sociuodramske radionice “Ako je nacija subjekat u rečenici, onda…”, imaju i zadatak da nastavnicima, ne samo onima koji u njima učestvuju, posluže kao novi model podučavanja i učenja u redovnoj nastavi.

Jedno je kad se učenicima serviraju gotovi sadržaji i kad im se docira, a nešto sasvim drugo kad učenici dobiju priliku da sami istražuju te iste sadržaje, kad dobiju priliku da uče na greškama, i to naprežući imaginaciju u igri uloga, s kojima nije nužno da se identifikuju.

Ogroman pedagoški iskorak predstavlja performersko učešće nastavnika zajedno sa učesnicima u stvaranju dramskih radionica na ovu temu, u svim njenim potencijalnim varijacijama, do kojih se najbolje dolazi putem improvizacija.

Pri tom, ključno je, kad govorimo o nacionalizmu da ne smetnemo s uma da nacionalizma nema bez ksenofobije i šovinizma, kao što ga nema bez stereotipa, jer, nacionalizam ne samo što je banalna, najrudimentarnija živa ideologija koja u sebi čuva elemente totemističkog praznoverja, i ne samo da je izraz paranoje, nego je i ideologija prestupa.

Anatomija nacionalizma raščlanjava ga na tri segmenta.

Prvo, u nacionalizmu nema nacionalnog svojstva. Nacionalistički iskaz operiše stereotipima koji su identični u svakom nacionalizmu, bez obzira na jezik i etničku pripadnost govornika.

Na primer, Dobrica Ćosić kao „najznačajnije i najtrajnije duhovne vrednosti, najbolja svojstva nacionalnog etosa“, srpskog etosa, navodi: „slobodarstvo, individualnost, pravdoljublje i dostojanstvo“.

To isto reći će nacionalista ma koje nacionalne fele, kao što će, promenivši jedino ime nacije, izgovoriti i ove Ćosićeve reči: „Niti postoji bolji svet od ovog u kome postojim, niti postoji bolji narod od mog srpskog.“

Drugo, nacionalizam se, prikriveno, ispoljava i kao perverzno preziranje sopstvene nacije. Pored hvalospeva, Dobrica Ćosić o „Srbima“ tako piše i ovo: „To je narod očajnika, lopova, lenština, prostaka, nemoćnika koji životare i čekaju gore“; „Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod pretopi u radan, prosvećen i građanski odgovoran narod.“

To je „autošovinizam“ bez premca.

Treće, nacionalizam je paranoja, kako je to uvideo Danilo Kiš.

„Destrukcija moje ličnosti postaje destrukcija srpske kulture, njene vizije, njenog duha“, paranoično piše Ćosić.

Nacionalizam je najdelotvornije samoubilačko oružje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.