Posle opaski o crnogorskoj i makedonskoj naciji i državnosti, karakteru dnevnog lista „Danas“ i nalogodavcima atentata na premijera Đinđića, što ih je objavio u sedmom tomu svojih dnevnika „Lična istorija jednog doba“, pod naslovom „U tuđem veku – od 4. januara 2000. do 15. marta 2003“ (Službeni glasnik, 2011), Dobrica Ćosić bi, po tužbi državnih tužilaca Crne Gore i Makedonije te pravnog zastupnika „Danasa“, mogao da bude optužen za klevetanje, vređanje i nanošenje „duševnih patnji“, a po pozivu srpskog javnog tužioca, i u svojstvu svedoka na sudskom pretresu o (političkoj) pozadini ubistva Zorana Đinđića.
Crnogorcima je crnogorstvo, prema Ćosićevom ubeđenju, „Kominterna odredila kao nacionalni identitet“, a ono, „kao srpski problem muti nam civilizacijske energije i stupanje u višu razvojnu fazu“; „Crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva. Ti prevernici i otpadnici, crnogorski, ustaški mrze Srbe.“ Crna Gora je „strahovito primitivna zemlja i narod neradan.“
Propast Makedonije je neminovnost, sluti Ćosić u svojim dnevnicima 2001. godine: „Skoplje će najdalje za deset godina biti glavni grad Albanaca“; „Ta srpsko-kominternovska tvorevina se neminovno raspada. Ne žalim je. Bila je antisrpska i u titoizmu“. Pogrešne procene zasnivaju se na pogrešnim uvidima koji, sami po sebi, ne bi morali biti i uvredljivi: „Na lažima stvorena makedonska nacija, morala je da se raspadne pred silinom albanske volje da stvori svoju 'Veliku Albaniju'“.
GLĐinđića – koji je dva i po meseca pre atentata, prema Ćosićevom svedočenju, preuzeo njegov koncept za rasplitanje kosovskog čvora („Osnovne ideje i putevi konačnog rešenja 'kosovske krize' su moje“) – autor „U tuđem veku“ posle atentata kvalifikuje i kao srebroljupca, beskrupuloznog „u ostvarivanju opštih ciljeva, i driblanju sa mafijašima“. GLO samom atentatu, pak, napisano je ovo: „Njega nisu ubili domaći ideološki protivnici; njega su ubili kriminalni mafijaši, ljudi koje je poznavao, s kojima se sretao, koje je koristio u nekim svojim ciljevima. Nalog za ubistvo Zorana Đinđića, ubeđen sam, dat je iz inostranstva. Njegova težnja za samostalnom politikom, izražena od decembra 2002. godine mogla je u gospodarima sveta da izazove svakojake ideje i procene.“ Onaj koji javno iznosi svoje ubeđenje u to ko su nalogodavci atentata na premijera, morao bi ga, u svrhu istrage, obrazložiti na sudu.
Za list „Danas“, od kojeg je svojevremeno naplatio debelu odštetu za prenošenje neistine, izrečene na drugom mestu, Ćosić kaže: „Danas se predstavlja kao 'nezavisan' list, a to su plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine“; „Kolaborantski, inostrani i potkazivački list Danas bezočno nastavlja svoju hašku ideologiju.“
Naravno, svako ima pravo da misli rđavo i naopako, ali ne i da to javno formuliše u obliku uvreda. Ćosićevo je pravo da smatra da se Crnogorci rasrbljuju i da tu, u stvari, „rasrbljuje se najsrpskiji deo srpskog etnosa“, a da nije obavezan da objasni premisu „najsrpskiji deo srpskog etnosa“, koju koristi kao aksiom, ali, sasvim je drugo kad on govori o crnogorskoj ustaškoj mržnji, neradnom narodu i primitivnoj zemlji.
No, ne treba smetnuti s uma da nacionalizma nema bez ksenofobije i šovinizma, kao što ga nema bez stereotipa, jer, nacionalizam ne samo što je banalna, najrudimentarnija živa ideologija koja u sebi čuva elemente totemističkog praznoverja, i ne samo da je izraz paranoje, nego je i ideologija prestupa.
Kako se to jasno može uvideti i na uzorku Ćosićevih dnevničkih zapisa „U tuđem veku“, anatomija nacionalističkog morala raščlanjuje se na tri segmenta.
Prvo, u nacionalizmu nema nacionalnog svojstva. Nacionalistički iskaz operiše sa stereotipima koji su identični u svakom nacionalizmu, bez obzira na jezik i etničku pripadnost govornika. Ćosić kao „najznačajnije i najtrajnije duhovne vrednosti, najbolja svojstva nacionalnog etosa“, srpskog etosa, navodi: „slobodarstvo, individualnost, pravdoljublje i dostojanstvo“. To isto reći će i hrvatski ili crnogorski, ili ma koji drugi nacionalista, kao što će, promenivši jedino ime nacije, izgovoriti i ove Ćosićeve reči: „Niti postoji bolji svet od ovog u kome postojim, niti postoji bolji narod od mog srpskog“.
Kad zamenimo prideve koji ukazuju na to o kojoj se naciji radi, a ne nose značenje, sve ostalo je isto. Iskaz je isti, naime, označavajuće je isto. Pri tom su isti i ono označeno i označitelj.
Onaj najnedokučiviji segment nacionalizma, u funkciji prikrivenog označenog, nije ništa drugo do mržnja i perverzno preziranje sopstvene nacije. Ambivalentnost mu je svojstvo.
Pored hvalospeva, Ćosić o Srbima piše i ovo: „To je narod očajnika, lopova, lenština, prostaka, nemoćnika koji životare i čekaju gore“; „Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod pretopi u radan, prosvećen i građanski odgovoran narod.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
