Anatomija nacionalističkog morala (2)

Ovaj duševni rascep, objektivizovan u paranoidni sistem „arhetipskih“ karakteristika naroda, u knjizi dnevnika „U tuđem veku“, Dobrica Ćosić – koji sebe naziva „demokratskim nacionalistom“ (što je oksimoron podjednako kao i „drveno gvožđe“) – izražava ovako: „Srbi i Srpkinje su zaista dobri ljudi“, te: „Mi smo narod rajetinskog mentaliteta: mi se udvaramo i ulizujemo kao psi; ne kao psi, oni laju na svakog ko nosi štap.“

Sučeljena, ova dva iskaza čiji su atributi u koliziji, sugerišu da biti dobar znači biti rajetinskog mentaliteta – neslobodan. Dakle, biti slobodan, znači biti zao. To je suština nacionalističkog morala. Ćosić je izražava ovako: „Nema slobode bez destrukcije.“ To je autodijagnoza, ona lucida intervalla, unutrašnji glas paranoidnog sistema nacionalizma. U istom tonu, autor „U tuđem veku“ zaključuje: „Samo malom duhu i mediokritetu smeta nesloboda.“

Za nacionalistu, nacija je nosilac vrline (bez obzira da li je definiše kao slobodu ili neslobodu!), a on sam – njen je čuvar. No, kakav bi to čuvar bio ukoliko vrlina ne bi bila permanentno ugrožena, spolja i iznutra. „Treba, dakle, što pre da progovorim o celini srpskog rasrbljavanja. O rasrbljavanju Srbije, Vojvodine, Bosne“, bodri se Ćosić. Nacionalizam je opsadno stanje, spoj deluzije proganjanja s deluzijom veličine. „… odbranom Dobrice Ćosića brane ostatak srpskog dostojanstva“, o svojim poklonicima veli pisac „U tuđem veku“.

Ćosić „rasrbljavanje“ vidi gde god mu pogled doseže, i ne samo kao aktivnost tuđina i domaćih im jataka, nego i u samom središtu (vrline) nacije. „Problem je u ontološkom biću srpskog naroda: tu on doživljava entropiju identiteta. Trulež i smrad.“ Eto velikog zadatka za pastira nacionalnog („ontološkog“!) bića.

Ćosić se u jednom trenutku jada: „Ja više ne mogu da spasavam Srbiju“, da bi u drugom uzviknuo: „Okolnosti su danas takve da se u mom književnom delu i imenu sadrži i simboliše demokratsko i humanističko srpstvo i ja treba hrabro i razborito da primim tu ulogu i ponovo razvijem barjak slobode i odbrane svih istorijskih i duhovnih vrednosti srpskog naroda. Danas sam opet mobilisao sebe!“

Nacionalista se mobiliše kao oličenje vrline naroda, noseći „barjak slobode“ koje, saznali smo, nema bez destrukcije i koja nije na smetnji samo malom duhu i mediokritetu. Međutim, posredi je vojna koja se ne može dobiti, jer „mi nemamo dar ni za mržnju; ona je u nama bes koji kratko traje i jedva čekamo da nam neprijatelj pruži slanu ruku za lizanje, da se osmehne, izgovori bilo koju pohvalu“. Najzad, „srpski narod nema biološku, ekonomsku i duhovno-civilizacijsku snagu da živi u internacionalnoj državi“.

Prema Ćosićevim uvidima u „ontološko biće srpskog naroda“, Srbi nemaju civilizacijsku snagu mržnje kako bi bili slobodni. Istovremeno, oni nisu dovoljno veliki duhom da im ne bi smetala nesloboda… U ovoj opasnoj pojmovnoj zabuni (koja je izraz konfuzije duha), jedino je jasno da nacionalista nije rodoljub i da nikada ne radi u interesu slobode.

Konstruišući subjekt nacije, nacionalistički disku(r)s konstruiše i „kolektivnu krivicu“. Ne pripisujući ih isključivo režimu, njegovoj nomenklaturi i konkretnim pojedincima, Ćosić, u stvari, srpsku naciju optužuje za zločine, istovremeno je braneći od te optužbe, i to tako apsurdno da je time otežava:

„Srbi nemaju pred kim da kleknu ni da traže oproštaj za zla koja su počinili; Srbi ne treba da kleknu pred većim zločincem od sebe. Ali Srbi treba da izraze svest o odgovornosti za sva zla koja su počinili u odbrambenim ratovima koje su vodili posle razbijanja Jugoslavije. To im nalaže nacionalni etos.“

„… mi smo dobar svet. Činimo zla kada moramo i kada nas obmanu da je to sa nekom svrhom. Mi ne mrzimo iz strasti kao Hrvati; ni iz ubeđenja kao Nemci; ni iz podmukle inferiornosti kao Albanci.“

„Srpski ratni zločin u Srebrenici je osveta za muslimanske zločine u Podrinju. Osveta se ne pravda, ali mora da se istinito tumači. Da se desetostruko ne uvećava. Nisu li Srbi bili primorani na svirepost? U verskim i građanskim ratovima svirepost je zakonita.“

„O mom poniženom, paćeničkom, stradalničkom narodu kome je svet naneo i još uvek mu nanosi teške nepravde i velika zla čini, ja se uzdržavam da govorim sve istine o Srbima koje znam i vidim. I ne smatram zbog takvog, ograničenog istinoljublja, sebe nečasnim čovekom. Kada bi srpski narod bio slobodan i ravnopravan sa svoji susedima i evropskim narodima, ja mu ne bih nijedno zlo koje je učinio i koje čini oprostio.“

Kao što mora da ga unesreći kako bi ga mogao spasavati, nacionalista mora da optužuje sopstveni narod kako bi ga mogao braniti. Zlikovci pri tom odlaze u anonimnost.