Anatomija nacionalističkog morala (3)

Kao simbol plodnosti i užitka, erotskog i stvaralačkog, falus, u ovoj Ćosićevoj patrijarhalnoj slutnji – a nacionalistički moral je rigorozno patrijarhalan i mizogin – određen je kao simbol otuđenja. Od čega? Od nacionalne arhetipske osnove ili, kako Ćosić još tvrdi, od „ontološkog bića srpskog naroda“ (zanemarujemo ovde pleonazam, kao što se ne osvrćemo i na druge jezičke ispade akademika, poput „Edemskog vrta“ ili „iscenacije“).

Međutim, ovo se Ćosićevo dijagnosticiranje otkriva kao autodijagnoza. Istinito je, naime, da „ontološko biće srpskog naroda“ i njegova „arhetipska osnova“, koji opstaju isključivo kao deluzije nacionalizma, predstavljaju restrikciju stvaralačkog/erotskog te, ne na poslednjem mestu, i same plodnosti. Setimo se samo borbene gotovosti sedih nacionalista da žrtvuju „cvet naroda“ pred ratove na početku devedesetih godina. Sam Ćosić, u poslednjem tomu svojih dnevnika, zamera istim tim mladima, koji „misle kurcem“, što nisu bili spremni da se žrtvuju za otadžbinu. Potrebu za takvim zahtevima, već dve decenije starac, on najbolje objašnjava u sledećim ispovednim iskazima: „Stareći mrzim život. Zaista ga mrzim“; „U mom svakojakom životu, kada dobro razmislim, najviše sam se plašio sreće.“

Mrzeći život i strahujući od sreće, šta nacionalista može da ponudi kao spas, spolja i iznutra, ugroženoj naciji? Svakako, ne život i sreću. Zato on i vidi simbol plodnosti i užitka kao simbol uništavanja i izrođavanja. U nacionalizmu, tanatos stupa namesto erosa, kao što umesto uvida dolaze slutnje: „Imam snažnu slutnju da je Zapad odlučio da satre srpski narod“; „U očajanju pomišljam da srpski narod od konačne propasti može spasti samo neka ‘natprirodna sila’. Neki događaj planetarnog značaja. U oblasti istorijskog realiteta, ja ne vidim spasioca.“

Ćosićeve slutnje su katastrofične, jer su izraz fobije koja nije ništa drugo do negativna nada, nada u zao ishod. „Ja sa svojim moćima predviđanja zla“, kaže o sebi Ćosić, a taj njegov uvid u „ontološko biće“ sopstvene ideologije, izraz je samog stanja nacionalizma čiji je karakter fobičan. „Ja sam uplašen budućnošću“, još jedna je Ćosićeva izjava u istom žanru horora.

„Odgovornost je zadovoljstvo svojim moćima“, kaže Ćosić. Biti odgovoran, dakle, znači biti zadovoljan svojim moćima predviđanja zla. U ono-što-još-nije, nacionalista učitava svoje zle slutnje, svoje zle nade, kao u gotovu stvar. Njegov pogled na blisku budućnost, zao je pogled. Nacionalista na naciju kao objekt, koju vidi u sukobu sa svetom i sa samom sobom, projektuje sopstvene subjektivne procese. To je odbrambeni mehanizam koji ga štiti od anksioznosti:

„O sebi, o onom što je najznačajnije, a to je i najintimnije, zapisujem samo u stanju apsolutne ili relativne nekritičnosti“, piše Ćosić, „Moji zapisi nisu ni stvarnost u kojoj živim, jer nemam volju da doživljaj stvarnosti prevedem u književni jezik; ovi zapisi nisu ni tačan odraz mojih misli i osećanja. Oni su magla kroz koju se naziru ta dva objekta – stvarnost i ja. U stvari, bez fraziranja i mistifikacije, ovi zapisi su izraz moje potrebe i mog nagona da uređujem i prepravljam stvarnost ka modelu i predstavi u koje verujem da su vredni, da su ispunjeni smislom, da su onaj život u kome bih se osećao ostvarenim.“

Da je nacionalizam primitivan sistem fobija, pun praznoverja i tabua, pokazuje i Ćosićevo odbijanje da napiše 2000. godina, zbog tri nule. To je groteskno (spoj smešnog i jezivog): „Kako je teško, neuverljivo, nestvarno, napisati 8. januar 2000. godina! Stupa se u nepoznato i tuđe doba“; „Ako bih ispisao godinu sa tri nule, osećao bih da sam stupio u svet nula“; „15. januar 1999. + 1, Opet neka nelagoda s datumom. Dvojka je drugi i drugo. Jedan – to sam bio ja. Sve što sam bio, bilo je u Jednom.“ Ove ispovedne rečenice otkrivaju da je nacionalizam – imaginarno, realno i simboličko – nasilje prema drugima i drugome. Za nacionalistu postoji samo „Jedno“ – on sam u projekciji na čitavu stvarnost koju je prethodno sveo na jedno jedino pitanje: biti il’ ne biti nacije.

„…čitavog života unesrećen našom srpskom stvarnošću. Sada, na kraju te drame, nisam uveren da sam mogao drugim putem da stignem do srpske propasti. A time i do svoje propasti sa idejama koje sam zastupao.“ Nacionalizam ovde sam sebe raskrinkava kao sistem u kojem nacionalista, ne mogući da odagna zlu slutnju da će nacija neminovno propasti, igra ulogu njenog branioca od tog permanentnog raspada u koji ju je upleo sopstvenim idejama. On mrzi sopstvenu naciju, jer ona, svojom propašću, upropašćuje njegove ideje. To je sistem projekcija gde strah (u kojem su velike oči) vodi zaslepljujuću mržnju.