Anđeli i demoni filma

Posle njihove neumitne dijagnoze, koju može da opovrgne samo čudo (kakvo postoji jedino u snovima i na filmu), konstatujemo da je slavni reditelj poginuo na najdostojniji način, u samom procesu nastajanja filma – upravo onako kako je živeo, stvarajući do poslednjeg daha i, evo, poslednjim svojim dahom.

Pre filma „Sjaj kurvi“ (zapravo, „slava kurvi“, Whores’ Glory, 2011), u Beogradu smo, u decembru 2005. na prvom festivalu „Slobodna zona“, imali priliku da vidimo još jedan dokumentarni film austrijskog reditelja, remek-delo „Smrt radnog čoveka“ (Workingman’s Death, 2004). Oba filma imaju trodelnu strukturu, u kojoj svaki segment istu temu predstavlja u drugom podneblju. Prvi film prikazuje pakao preživljavanja u znoju i krvi rada; drugi, takođe, prikazuje pakao preživljavanja, ali, u znoju i spermi prostitucije.

Angelopulosovim igranim filmovima, originalne poetike i unikatnog estetskog efekta, povod je uvek istorijski trenutak ili period, baš kao i Glavogeru.

Dok austrijski reditelj ovekovečuje živote bivših ukrajinskih rudara koji se, bez posla i nade da će se ikada ponovo zaposliti, svakodnevno uvlače duboko u jedno tesno, napušteno rudarsko okno, da iz njega izvade dva-tri džaka uglja kako bi preživeli, ili, u Indoneziji, skupljače sumpora koji na ramenima nose po sto kilograma, kilometrima daleko duž litica u čijem podnožju sve ključa, da bi zaradili tek nekoliko novčića, ili, u Nigeriji, koljače, derače i pekare sveže usmrćenih koza i krava, kako, od zore do mraka, bosonogi gaze po tom pijačnom polju umirućih životinja, Angelopulos, u svojim filmova, takođe govori o problemima ljudi u određenom političkom i ideološkom kontekstu, bez obzira da li je reč o vojnoj diktaturi, staljinizmu ili efektima ekonomske krize. Pokazavši, u filmu „Prah vremena“, osmehnutog starca, grčkog komunistu koji je proveo nekoliko decenija u staljinističkim logorima, kako 1989. sa svojom unukom trči kroz Brandenburšku kapiju, Angelopulos, u stvari, predočava to da je pad Berlinskog zida pad poslednje ograde staljinizma.

Prostitucija je po sebi nešto rđavo, ali, ogromna je razlika, poput neba i zemlje, biti kurva u sirotinjskoj četvrti Bangladeša – gde su te, u tvojoj dvanaestoj godini prodali nekoj „madam“ da s tobom čini šta joj je volja – i biti kurva na Tajlandu, u bordelu koji pruža medicinsku zaštitu i isplaćuje redovnu platu. Glavoger nam pokazuje onu stranu realnog života koja svojom nepravdom premašuje sve vizije pakla. Gledanje njegovih dokumentaraca izaziva borbu gledaoca s demonima, u sebi i društvu. Recepcija je tu, dakle, akcija.

Angelopulos, pak, i kad svedoči o nepravdi i užasu, gledaoca dovodi u anđeosku poziciju. Sa smrću ovog reditelja, postoji opasnost da nestane i ova uloga filmskog gledaoca.

Doživljaj istorijskog sveta, u Angelopulosovim filmovima, spaja se s vizijom sveta. U recepciji tu dolazi do kreacije. Jer, Angelopulos pažnju gledaoca zadržava na onom što uobičajeno izmiče pažnji. To je razlog za njegove duge, beskrajne kadrove koji, zapravo, (svoj poziv) počinju tamo gde bi ih profesija uobičajeno okončala.

Ljudska postupanja koja dovode do tragičnih posledica, Angelopulos prikazuje uvek tako da nagoveštavaju i mogućnost drugačijeg zasnivanja ljudskih odnosa. Međutim, kako se ta mogućnost neće do kraja aktuelizovati, čovečanstvu je potrebna umetnost.

Bilo da je reč o nežnosti, skrnavljenju, mirnoj ili nagloj akcija, u filmovima grčkog reditelja, sve se odvija u istovetnom, jedinstvenom, usporenom protoku vremena. Tu je posredi označavanje, a ne imitacija; nešto poput ideje o zbivanju umesto samog zbivanja. Na ovaj način, događanje se, paradoksalno, na trenutak, apstrahuje od aktuelnog vremenskog proticanja. Tada uspevamo to događanje da sagledamo izvan konteksta pripadajuće mu konačnosti. Tu osećamo neko nevidljivo prisustvo koje svaku pojavu, divnu ili groznu, obasjava iznutra istom svetlošću. Gledamo izvan sebe, iz neprolaznosti, sub specie aeternitatis. Dakle, iz jedne nemoguće pozicije. To je privilegija gledalaca Angelopulosovih filmova. On, dakle, za gledaoca kreira, u stvarnosti nemoguću, situaciju večnosti i bestrasnosti, lišenu svih niskih pobuda, u kojoj, odjednom, identifikujući se sa svojom percepcijom, gledalac postaje najčistije moralno biće, gotovo anđeosko. Ta pozicija je virtuelna, moguća, dakle, samo u eksperimentima snova i mašte.