Aneksija Principa

Kič hoće da bude osećanje mimo osećanja, znanje mimo znanja. Kič se nameće kao umetnički, socijalni i politički čin mimo estetskog, društvenog i političkog konteksta u datom vremenu. On iz vida briše kontekst, a taj kontekst ispisuje njegovu tajnu, istinsku, rasvetljujuću istoriju, određujući mu smisao i značaj.

Od ceremonije zvaničnog otvaranja Andrićgrada na Vidovdan, sa središnjim svojim spektaklom pod nazivom „Pobunjeni anđeli“, navodno u slavu Gavrila Principa, njegovih drugova i njihovog podviga od pre sto godina, danas i ovde nema poučnijeg primera za kič u sva tri svoja vida: estetskom, socijalnom i političkom.

Već ta činjenica da su „ključeve grada“ kao, valjda, njegovi počasni građani koji tu imaju pravo na neku vrstu azila ili specijalnog tretmana, i pre njegove izgradnje dobili pojedinci, među kojima i aktuelni predsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić, i aktuelni drugi teniser na svetskoj rang-listi, Novak Đoković, govori o persiflaži koja uveliko prevazilazi granice pozorišnog spektakla i otvara pred nama pogled na društvo u kojem prividi jesu, a istine nisu.

Najpre, taj naslov: Pobunjeni anđeli. Kad čovek, naročito onaj ko je hrišćanske ili islamske veroispovesti, govori o pobunjenim anđelima, onda ne može a da ne zna protiv čega ti anđeli imaju da se bune i ko im jedini može biti predvodnik. Kako govori i hrišćanska i islamska teologija, pobunjeni anđeo pre svega je satana ili šejtan.

Ako je Gavrilo Princip sa svojim jugoslovenskim, mladobosanskim drugovima – pobunjeni anđeo, onda su svi oni pali anđeli. Ono njihovo sletanje u Andrićgradu pred automobil kojim se Franja Ferdinand vozi, samo je kičerski estetski izraz kičerskog pogleda koji ždere i teologiju i politiku. A sve to uz sasluženje pravoslavne sveštene gospode i, među njima prvog sveštenika i gospodina, patrijarha srpskog Irineja. A ako je Princip pali anđeo, šta je i ko je, onda, njegov neprijatelj Ferdinand?

Gledamo li pažljivo taj nesmotreni spektakl Emira Kusturice, domaćina i, ne gubimo ovo iz vida, većinskog vlasnika Andrićgrada, primetićemo da mu je glavni heroj i žrtva upravo Ferdinand Franja, a s njim i sjaj Austro-Ugarske Monarhije (sic!).

Zgotovljenom po svim pravilima jeftinih scenskih štosova i otrcanih ideja, u spektaklu „Pobunjeni anđeli“, vidimo kako Austrougarska monarhija navodi vozilo svog prestolonaslednika tako da on bude ubijen. Princip je, dakle, samo produženi ud monarhije koja žeđa za ratom. I kao što je njegovo krilato anđeosko obličje u raljama krana koji ga, poput rode, snosi na kameniti podijum Andrićgrada, on sam je marioneta u rukama sile protiv koje se bori. Nije nikakvo čudo što mu vojnik ove monarhije smiče krila sa ramena.

U drugom delu ovog spektakularnog igrokaza koji rekonstruktivno, a u imperijalnom stilu pozorišnog ampira, prikazuje suđenje Principu i drugovima, Austrougarska monarhija se, nehotično, pokazuje kao izuzetno uljuđena i pravna država, koja optuženima za ubistvo iz namere daje pravo da glasno i jasno iznesu svoje razloge i stavove. Istinski junak ovog dela jeste advokat optuženih, Rudolf Cistler. Koristeći se normama tada važećeg prava, on iznosi briljantnu odbranu, a sud pak donosi razumnu presudu.

Šta nam ovde veli kontekst? Nacionalistička ideja koja Gavrila Principa u Andrićgradu hoće da proglasi za heroja, maltene za mentora Republike Srpske, odlična je osnova za slavljenje i jednog drugog nacionalizma i jedne druge imperijalne ideja, a protiv koje se Princip bori. To jeste kalambur, ali, u njemu se duše i bezdušja povezuju po istinskoj srodnosti. Velevlasnici Andrićgrada i Austrougarske monarhije stoje podjednako nasuprot Gavrilu Principu i pukoj sirotinji Mlade Bosne, koja je snevala, pre svega, socijalnu revoluciju.

Vlasnici ovog grada u gradu, po svom luksuznom statusu i državnim funkcijama i privilegijama, sa niščim pripadnicima Mlade Bosne imaju isto onoliko koliko i nekadašnja vlastela austrougarska. I kao što je Bosna bila pod aneksijom Austrougarske, Princip je danas pod aneksijom srpske vlastele.

U oktobru 2012. godine, tadašnji premijer Vlade Republike Srpske, Aleksandar Džombić, u vezi s formiranjem „Preduzeća Andrićgrad“, koje čine Kusturičina firma „Lotika“, Vlada Republike Srpske i Grad Višegrad, veli: „Ta nova firma Andrićgrad će upravljati ovim gradom trideset godina, i to će sve pripasti Republici Srpskoj. Prema tome, obzirom da je većinski vlasnik Lotika, privatni vlasnik, onda oni mogu da vrše pribavljanje radova u skladu sa zakonom i nisu obavezni da to rade u skladu sa zakonom o javnim nabavkama.“

Andrićgrad je, pre svega, firma, privatna, ali, i vlada je privatno preduzeće, crkva takođe. Njima je potrebno da Mladu Bosnu, anarhističnu i ateističnu, ukrote u unosnu privatnu nacionalnu firmu.