Ani Erno (Annie Ernaux), događaj

Uzimao sam ih, u stvari, bez pitanja, i vraćao se mučnoj bici s rečima, koje opisuju divlji pobačaj. Te reči su mi izazivale visceralne reakcije.

Spopadala me je mučnina, unutrašnja težina je, poput šćućurenog goluba u tesnom oluku, pritiskala grudi i ostavljala otpala pera da me dave u dušniku. Bio sam očajan, ali, vraćao sam se tim rečima i savlađivao ih, jednu po jednu. Dopustile su mi da im dođem do kraja. Jesam li pobedio? Jesam li se osetio kao Bog? Jesam li, u stvari, ja tad bio bog?

Da, ukoliko je Bog u samoj patnji onog koji nevin strada; ukoliko je bog, uistinu, samo drugo (prvo!) ime za saučesništvo u patnji svakog ko pati sam. Ukoliko je bog sama ta patnja nevinog stradalništva.

Da, ukoliko je Bog žena!; mlada žena u neželjenoj trudnoći koju želi da prekine „po svaku cenu“; žena koju zakon tretira kao ubicu, jer u Francuskoj godine 1964. abortus je krivično delo.

Jesam li se ja, čitalac „Događaja“, i sam žrtvovao? Nije li se to čitanje pretvorilo u događaj u mom životu, u doživljaj tog vlastitog događaja, u kojem sam nevojno i do krajnjih granica iskusio šta zapravo znači biti žena u stvarnosti zakonom definisanoj protiv mene kao žene, uprkos tome što sam muškarac?

Jesam li uopšte bio muškarac pričestivši se „Događajem“, vareći/probavljajući u sopstvenom sećanju događaj ilegalnog abortusa iz vremena kad još nisam bio rođen, ni pobačen, u sobičku jedne medicinske poslužiteljke, koja mi, kad je već ginekolozima čin kiretaže zabranjen, u utrobu zariva sondu, da mi uništi zametak koji se ukrtio u mojoj materici, i koja me time upravo ubija, kao što je ubila desetine žena pre mene?

Iskustvo mog čitanja potvrđuje se ovde kao iskustvo mog življenja: materijalno evidentirano nezaboravnim spazmima u mom disajnom traktu, hladnim znojem i drhtanjem šaka, strahom u žlezdama. Događaj u „Događaju“ doista je deo ne tek mog čitalačkog iskustva, nego, preko moći čitanja, iskustva samog života, kakav inače ne mogu da iskusim. Nije li upravo to onaj potisnuti, zabranjeni razlog književnosti?

Ani Erno ne nudi stil, nego razlog. Ono čega nema, ima razlog svog izostanka. Iznošenje tih skrivenih razloga, pisanje je na koje se treba usuditi. Ono je stoga sudbinsko. Zato što je sudbinsko, zato je nelagodno.

Izmučila me je ta knjiga, roman Ani Erno, u snažnom, jarkom, neukrašavanom prevodu Milene Ostojić (Kulturtreger i Multimedijalni institut, Zagreb, 2022). Ugradilo se u mene to četivo kao ona crvena sonda koja, u sredinama u kojima je abortus zabranjen, izaziva prevremeni porođaj u trećem, četvrtom, petom ili šestom mesecu trudnoće; sonda koja s plodom biva izbačena, ili ostaje unutra i trudnu me ubija.

Događaj života Ani Erno, postao je, dakle, događaj mog života. On me je izvukao iz privilegovane materice muškog postojanja i iz društva u kojem je makar abortus još uvek zakonit, i vratio me je vremenu koje je bilo i društvima koja posvuda još jesu: „u apsolutnu nemogućnost zamišljaja da će žene jednoga dana moći slobodno odlučivati o pobačaju“. Tako piše Eni Arno 1999. godine iz Francuske u kojoj je pobačaj legalan, o godini 1964. u Francuskoj, u kojoj je pobačaj ilegalan.

Podsetio me je ovaj moj novi doživljaj, vratio mi je u sećanje, hoću da kažem, povratio je u moje sećanje (da, i kao povratak i kao povraćanje sećanja), onaj daleki događaj iz osamdesetih godina našeg socijalističkog dela veka, kad sam na fakultativnom času seksualnog vaspitanja u srednjoj školi (mi smo te časove imali i u osmom razredu osnovne škole), postavio pitanje doktoru ginekologije: Kako se obavlja abortus?

Crtao je doktor tada na školskoj tabli i objašnjavao nam detaljno kako se, na dva načina, mehaničkom kiretažom i vakuumskom pumpom, legalno obavlja abortus u ustanovama medicinske zaštite, a mene je, da ne padnem u nesvest, sprečila samo odgovornost da pred pitanjem koje sam sâm postavio sad treba da izdržim odgovor. Izdržao sam na rubu užasa i, bled kao krpa, bio ponosan na sebe. Tad sam se, na samom početku, zarekao da nikad nijednoj ženi ne prouzrokujem potrebu za abortusom.

Za Ani Erno govori se da piše „autofikciju“. Kao i većina reči koje u opticaj uvodimo još od vremena razaranja ideje komunizma, i ova reč više služi da zabašuri negoli da otkrije i izloži bit nekog izuzetnog preduzeća, kakvo je i pisanje ove žene, čiji je kredo: „Stvari su mi se dogodile da bih ih izložila.“

Zatim, razjašnjava: „Istinski cilj mog života možda je samo ovo: da moje tijelo, moji osjeti i moje misli postanu zapisi, dakle nešto shvatljivo i oćenito, moje postojanje sasvim rastvoreno u glavi i životu drugih.“

Za mene, istinsko štivo je moja autofikcija, preciznije rečeno, deo (čast) moje autobiografije. Ono što čitam istinito izloženo u pismu drugog, u stvari mi se događa.

Cilj moje čitalačke potrebe možda je samo ovo: da ti zapisi postanu moje telo, moji čulni utisci, moje misli. Jednom rečju, od Homera do Ani Erno, da preživim „totalno ljudsko iskustvo, iskustvo života i smrti, vremena, morala i tabua, zakona, iskustvo proživljeno čitavim telom.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.