Apokalipsa

To nije šareni san deteta, san-slikovnica kao „ugrađena“ zabava, nego san potištenog čoveka da će svemu ljudskom jednom ipak doći kraj, kao da nikada nije ni bivstvovalo.

San-strepnja da je ljudima ostalo još tri, četiri milijarde godina da pronađu drugo mesto za život pre nego što će se Sunce ugasiti i Zemlja odumreti, i ako se pre toga međusobno ne istrebe u jagmi konačnog obračuna oko vlasništva nad dobrima (baš tako, u oba značenja, nad blagom zemaljskim i dobrim ljudima).

Posle Aušvica i Hirošime, već skoro osamdeset godina, to, dakle, nije samo drhtanje nad neumitnom prirodnom, kosmičkom činjenicom, već i drhtaj pred voluntarističkom mogućnošću samog čoveka da, u trenutku, uništi sopstvenu planetu.

On je može uništiti u potpunosti, ali i nepotpuno, unazađujući svoj svet iz osnova, odnosno, poništavajući te osnove, sve do proglašenja stanja nakon istine.

U slučaju takve nepotpune devastacije, bio bi to svojevrsni povratak u rani početak, ali bez one početne „velikodušnosti“ prirode, bez koje Homo sapiens i njegov svet ne bi ni postojali.

Jedan ovakav povratak u primitivnost bez blagodati za dalji razvoj, u besputnu primitivnost sa jadnim ostacima sećanja-pabiraka na nekadašnji svet, predstavlja nam, kao još jedan apokaliptični san za kolektivno sanjanje, američki film „Put“, reditelja Džona Hilkouta, nastao prema, Pulicerovom nagradom ovenčanom, istoimenom romanu slavnog Kormaka Makartija, koji je popularan pisac i u Srbiji.

Gledaocu ovog filma odmah u oči pada da je svet ove kino-vizije crno-beo, uprkos tome što je film u koloru.

Nad sivom pustarom pepela i ogoljenog drveća nadvija se olovno nebo, kao nepobitni znak da je poslednji izraz uma bio u poništavanju sopstvenih izuma.

Pred nama je svet bezumlja.

Jedan otac, koji u sećanju čuva odraz bivšeg sveta kojem je i sam pripadao, sa desetogodišnjim sinom, koji nije bio svedok tog nekadašnjeg sveta i čovečanstva, grabi ovim bespućem s jednim jedinim, bespredmetnim, ciljem da se dokopa obale i okeana, same granice puste zemlje.

Usredsredimo se sada na tri momenta iz poslednjeg i konačnog, apokaliptičnog perioda ove dve uzajamne biografije – na ono što je nagovešteno, a što je u filmu sasvim ili samo delimično ispunjeno!

Trenutak kada majka, ne mogući više da podnese sopstveni očaj, uverena da će joj dete umreti od gladi, napušta muža i sina i odlazi u mrklu noć nepovratno, zauvek, izuzetno je potresan i graniči se sa najvećim košmarima sna, u kojima se događa ono što se inače u realnosti ne događa.

Žena, supruga i majka, odlučuje da ode od svojih u smrt.

Napustila ju je svaka nada i, izbezumljena, jedino što može da učini u svojoj ljubavi koju oseća kao nesavladivu težinu, jeste da napusti sina, kako ne bi gledala njegovo umiranje.

Jedino što u svojoj ljubavi muž, otac, može sada da učini, jeste da ženu ne sprečava da ode.

To je sekvenca u kojoj se jezivo ocrtava koordinatni sistem novonastale situacije.

Žena iz kuće izlazi da se nikada više ne vrati, kao što je bezbroj puta iz nje izlazila, u nju se vraćajući.

Sekvenca u kojoj otac i sin otkriju zemunicu-magacin, podzemni stan sa uredno sortiranom i raspoređenom količinom konzervisane hrane, dovoljnom za nekoliko meseci preživljavanja, predstavlja onu najlepšu stranu sna koja se ukazuje kao milost za potisnute želje.

U ovom izobilju usred pustinje, u ovom rajskom vrtu jednog uništenog sveta, arhivu jednog zauvek izgubljenog života, čuvaju se poslednji ostaci ukusa kakve dečak nikada nije probao.

Unutar jednog grozomornog života bez erosa (bez nade, dakle, bez pripovedanja), u kojem sve samo umire, ova sekvenca-pauza, ova protivsekvenca, kao odmor od besputnog puta, postoji poput razdraganog sna u kojem se ispunjavaju detinjaste želje (u kojima se, pak, libido zadovoljava u sferi oralnog).

Mi znamo da će se otac i sin iz ove sekvence sna neminovno probuditi, iz zemunice koja čuva ostatke ostataka ukusnih plodova nekadašnjeg čovečanstva, morati vratiti na površinu opustošene, besplodne zemlje, pod olovno nebo, jer su zalihe namirnica konačne, i taj nam osećaj svom težinom naleže na srce.

Na kraju, otac sa sinom dospeva do obale sivog okeana i, na toj mrtvoj tački svog puta, za kojom su išli besomučno, kao za ugaslom zvezdom vodiljom, iscrpljen od gladi, otac umire. Sin ostaje sam.

Ali, film se tu, na poslednjoj stanici svog apokaliptičnog sna o životu ispošćenom do krajnjih granica opstanka, ipak, ne završava.

Dečaka pronalazi jedna srdačna porodica i on postaje njen član.

Metafora o konačnom uništenju, vizija Apokalipse, ovde se rastvara u hepiend i gubi gorčinu košmarnog sna.

Po proverenoj holivudskoj recepturi, po recepturi jedne od najvećih izvoznih industrija ovoga sveta, Apokalipsa se mora pretvoriti u avanturu, šou se mora nastaviti, makar i za jednog jedinog preostalog gledaoca na svetu, koji će za to imati da plati.

Kome?