Arhitektura zločina

Izuzetak je, možda, Nirnberški proces.

Na suđenju u Nirnbergu, stvar je, naprosto, bila ogoljena, jer je bila preočigledna. Zakonodavci su građane obavezivali na učešće u zločinu genocida nad Jevrejima, Romima i Sintima, komunistima, antifašistima, Jehovinim svedocima, masonima, homoseksualnim osobama te svima onima koji se nisu povinovali rečima znamenitog filozofa XX veka, Martina Hajdegera, da je firer sami nalog bitka (bivstvujućeg).

Da li nas, građane parlamentarnih demokratija s proklamovanom zaštitom ljudskih prava svih vrsta (osim klasne!), i danas zakoni (mučki) obavezuju da učestvujemo, makar i nečinjenjem, u nekim strašnim, masovnim zločinima, čiju društveno razornu prirodu nismo prozreli, identifikovali, pre svega, demistifikovali?

Neka to pitanje ostane ovde da štrči bez datog odgovora, kao nelagodna opomena savesti svakog onog ko ga je čuo, ko ga čuje.

Kako pak izgleda kad nevin čovek strada na pravdi Boga, kao najokoreliji zlikovac u jednoj građanskoj parnici, i to ne kao nevin samo u tom kaznenom procesu, nego po sebi (ali ne i za sebe) nedužan čovek, štaviše, čovek nesposoban da bude zao, videli smo u strašnom filmu Larsa (fon) Trira (dok je još bio pri sebi i izvan fašističkih nazora), pod naslovom “Ples u tami”. Jedna nevina žena, samohrana majka, osuđena je na smrt vešanjem kao najsvirepiji ubica.

Sekvence mjuzikla ugrađene u ovaj film (kompozitorka i performerka je Bjork), deluju kao grohotan smeh onostranog nad tragičnom sudbinom jedne moralne osobe.

Naravno, nema tu nikakvog onostranstva, nego je to nečujni, dobro zbrinuti, debeli grohot „tustranstva“ najviše vlasti. A ubistvo ove nevine osobe, moglo bi biti i personifikacija masovnog ubistva izgladnjivanjem, izrabljivanjem „masa ljudi“, koje tavore izvan pojma čovečanstva i njegove medijacije.

Iako ingeniozan, Trir, budući fašista, sažaljiv na sudbinu Adolfa Hitlera (to je najviši stadijum perverzije – pervertovanje relacije u savesti), nije ovaj pojedinačni slučaj mogao da sagleda kao opšte pravilo. To je, naprosto, domet buržoaske umetnosti, pa bila ona i veličanstvena (uistinu, upravo kad jeste veličanstvena).

Kad govorim o arhitekturi nepravde koja rastače društvo, i privilegovanom, nedodirljivom, štaviše, najuglednijem sloju njenih graditelja, u poslednje vreme najčešće mi pred oči izlaze one sličice, po mustri, sa likom ovejanog masovnog ubice Ratka Mladića, koje, uglavnom omladina, mala po fasadama našeg velegrada. Pitam se, ko je tim mladim, nezrelim individuama, tek kandidatima za status punopravnih građana, ulio uverenje da malanjem ovih idiotskih sličica čine nešto doista dostojno moralne osobe?

Ko je, naime, stvorio takvu duhovnu klimu u kojoj njihove još neformirane duše uzdišu nad sudbinom jednog zlikovca kao nad sudbinom slobodara Čea Gevare?

Ko su arhitekte ove zločinačke građevine? Oni su koren i vrh zla.

Velika industrija, sa masovnim uticajem i maksimalnom zaradom, industrija filma, naročito u Holivudu i bogatom delu Azije, poslednjih decenija, urotila se da maloletne izvršioce zločina predstavlja kao „rođene zlikovce“ (zato velim ‘maloletni izvršioci zločina’, a ne ‘maloletni zločinci’, jer oni izvršavaju tuđe zlodelo!).

Prisećam se sad jednog američkog detektivskog horora iz 2009, koji odstupa od ovog pravila. Reč je o filmu „Jahači“ (The Horsemen), u režiji Jonasa Ekerlunda, po scenariju Dejva Kalahana.

Radnja tog filma raspliće se oko četiri povezana zločina jednog kartela ozlojeđenih omladinaca, koje su roditelji ili zapostavili ili aktivno maltretirali. Ova osveta mladih, krvava i odvratna, zamišljena/koncipirana je kao pošast koju donose četiri jahača Apokalipse prema tekstu novozavetnog „Otkrovenja“ svetog Jovana. Dajući ubistvima formu rituala, a toj formi – religioznu potku, mladi zlikovci su koceptualizovali zločin koji izvršavaju. Kakvu vrstu utehe su time dobili?

Konceptualizacija zločina ima subjektivnu funkciju uverenja za izvršioca da je osoba sa poslanjem, da se, mutatis mutandis, žrtvuje i, ne na posletku, da je njegovo delo, u metafizičkom smislu, pravedno. Koncept treba da prevaziđe/transcendira banalnost zločina! Ovo samozavaravanje je bit konceptualnog ubice.

Ako ovom „dokazu uma“ o smislu ubistva, dodamo i „dokaz srca“, dobijamo kompletnu sliku konceptualnog ubistva prožetog osećanjima.

U filmu „Jahači“, mlade ubice su iskreno napaćena bića, a poslednje ubistvo zapravo je samoubistvo inicijatora i glavnog organizatora ovog četvoročlanog niza zločina. U tom poslednjem činu koncepta, ubica se spaja sa žrtvom; ubica postaje žrtva, a žrtva – ubica.

Taj odnos je perverzan, jer tu, u stvari, žrtva uzrokuje ubistvo, žrtva žrtvuje ubicu. Ovde ideološka perverzija dolazi do paroksizma: žrtva uzrokuje svoje ubistvo. To je najkraća definicija one ideološko-ekonomske nemani koju idiotski, papagajski nazivamo „neoliberalizam“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.