Aušvic. Ostalo je ćutanje

… ili pored logorâ smrti, da što savesnije zarade svoju platu, da obave svoju etičku dužnost prema profesiji, da izmire građansku svoju obavezu prema otadžbini i naciji, precima i budućnosti.

Ne kažem da su svi oni bili egzekutori.

Manjina među njima okrvavila je ruke.

Kažem, ne samo da ništa nisu učinili da svoje bližnje spreče u egzekucijama miliona nedužnih ljudi u logorima smrti, nego su svojim prilježnim poslovima i spokojnim danima bili zupčanici, lageri, lanci i kolomast, kolomast u mašineriji uništavanja ljudi, svakako boljih od sebe.

Čovek je najčešće talac lepog vaspitanja koje je stekao u autoritarnoj porodici i autoritarnim institucijama društva i države.

On od sopstvene slobode strahuje kao što se strahuje od ogrešenja.

A države i institucije, režimi i pore(t)ci, školski i informacijski sistemi, crkve i akademije zasnivaju se, uparađeno perverzno, na favorizovanju i nagrađivanju autoritarne savesti građanina i građanke, na njihovom osećanju dužnosti da ne budu slobodni, na njihovom neznanju kako da budu slobodni, na njihovom osećanju krivice ukoliko učine ono što nije nepravedno i osećanju časti za ono što je u biti beščašća.

Sećam se one žene, zanosne, tople, koju je jedan čestiti mladić voleo, a ona je radila kao stražarka u Aušvicu.

Mladi ljubavnik to otkriva naknadno, kao student prava, posle rata, prisustvujući sudskom procesu protiv nje i njoj sličnih.

Ni po čemu nije mogao ni da nasluti da je ta koju je obožavao, koju obožava, mogla hladnokrvno da odabira iz grupe logoraša one koji će tog dana završiti u dimu krematorijuma.

Sada, pred sobom gleda na optuženičkoj klupi istu tu ženu, koja se čak i ne brani od optužbi jer ne može da shvati svoju odgovornost i krivicu.

Ona jednostavno kaže da je bila zaposlena i da je, najbolje što je mogla, ispunjavala svoj radni zadatak za koji je primala platu.

Ona smatra da je odgovorna za ispravnost izvršenja zadatog posla, a ne za smisao tog posla.

Ona je samo jedna radilica u pčelinjaku smrti.

To smo tako čitali u romanu „Čitač“ Bernarda Šlinka.

U knjizi „Jezik i tišina“, Džordž Stajner piše ovako: „Sad bismo već morali dobro znati da ljudi uveče mogu da čitaju Getea ili Rilke, da sviraju Baha i Šuberta, a da ujutru idu da obave svoj posao u Aušvicu. Reći sad da im je kao takvima, čitanje klasika moralo, u stvari, biti bez istinskog razumevanja štiva, ili da su svirali odabrane kompozicije bez sluha, neodgovorno je.“

Zlikovci mogu da uživaju u štivu i umetničkim delima iskreno, sa estetskim ushićenjem.

Štaviše, remek-dela mogu da im izazovu i izliv plemenitosti u tom trenutku.

Njima dela umetnosti, uči nas Stajner, služe da „humanizuju“ sopstvenu silu zla, da najveće gadosti čine pod maskom kulture i svetskih manira, kao civilizacijski čin.

Zastrašujuće je, ali moramo to da naučimo kako bismo odista znali gde je i kad pravo mesto i vreme razlike između opakog i blagorodnog čoveka.

Puno je filmova snimljeno o Aušvicu i srodnim kampovima smrti koji su doslovno uprizorili scene najgoreg nasilja.

U „Granicama prosvetiteljstva“, Detlef Klausen kaže: da bi mogao da podnese takve prizore, gledalac mora da aktivira u sebi nešto od onih osobina koje su upravo omogućile Aušvic. Zastrašujuće.

Nasilnički potencijal je u svakom od nas.

Karijere najčešće zavise od sadističko-mazohističkog prepuštanja ovom potencijalu za nasilje.

Sudbine, međutim, zavise od odupiranja ovom potencijalu, od toga da se čoveku u najranijoj razvojnoj etapi ovaj sopstveni nasilnički potencijal ogadi.

Nadaleko je poznata Adornova izjava kako je posle iskustva Aušvica poezija zapravo nemoguća.

I posle Aušvica postoji poezija, replicira, posle nekoliko decenija, pesnik Adam Zagajevski.

Da, i posle novih zločina, opet će se pisati poezija.

I posle nove poezije, izvršiće se novi zločini sa starim strahovima i strastima, dodajem.

Manje je poznata ova izjava Teodora Adorna: „Sva kultura posle Aušvica, zajedno s neophodnom kritikom Aušvica, jeste đubre.“

Koliko je duboko morao da se srodi sa užasom Holokausta, da bi izgovorio ovu najoštriju misao, najstrašniju ikada napisanu rečenicu protiv celokupne zapadnoevropske civilizacije, u čijoj je srži, dakle, ipak, autoritarnost.

Uvideo je veliki dijalektičar u kojoj je meri zabrinjavajuće kad neophodna kritika autoritarnosti dolazi iz iste škole mišljenja.

Kakav začarani, pakleni krug!

Ali, nije sve u začaranom krugu civilizacije (nasilja).

Postoji čitava kultura koja je izgrađena nasuprot njemu.

Kultura svesti da je čovek sposoban da dostojanstveno izabere i podnese tragičku sudbinu te da je on jedinstveno biće koje se usuđuje da govori istinu i kad mu je život zbog toga ugrožen.

Za kraj, o tome čitajmo u veličanstvenim književnim delima koja govore o vremenu Aušvica i slobodarskim podvizima onih koji se s prezrenjem nazivaju „običnim, malim ljudima“ – čitajmo romane: „Svako umire sam“, Hansa Falade, i „Estetiku otpora“ Petera Vajsa! Ostalo je ćutanje.