Autofagija i autošovinizam

Za rasprostranjenost prve, kriv je nedužno svetski prvak u tenisu, Novak Đoković.

Otkad je u javno mnjenje kanula vest o njegovom ličnom načinu strogo kontrolisane ishrane po načelu autofagije, njeni principi počeli su se prepričavati naširoko i nadugačko a praksa rasprostranjivati uzduž i popreko ovog sveta koji sebe krsti etničkim pridevom kao egzistencijalnim atributom.

Šta to rekosmo?

Za sekundu, ostavimo nedužnu grčku reč ‘autofagija’ po strani i pozabavimo se repom pretprošle rečenice!

Srpski svet, protivrečan je pojam.

Kako pojam po svom sadržaju ne može biti protivrečan, to sintagma ‘srpski svet’ i nije pojam.

A ako nije pojam, to znači da se ne može promišljati.

Ne, dakle, da je tako nešto kao termin ‘srpski svet’ nezamislivo, jer zamislivo je i drveno železo, kao i svaka druga slikovita konfabulacija, nego je taj termin upravo ekskrament ili sakrament rđavog varenja u zaključivanju, naime, produkt ukvarenog mnjenja kojem je rok upotrebe istekao još na samom početku.

Nadalje, ono što je nepojamno, dakle, nepromislivo, a dobije status intelektualne sile u društvu, kao što ga danas zadobija lažni pojam ‘srpski svet’, nužno uzrokuje nepromišljene društvene situacije.

Uobičajeno, kovači ovakvih termina, u društvu kojim vladaju neuravnotežene reči i prividni pojmovi, uživaju ugled nacionalne elite, a rad tih skovanih termina uzlosrećuje društvo.

Sažeto, sintagma ‘srpski svet’ sadrži logičku grešku pod nazivom „pars pro toto“, o kojoj srednjoškolci uče u trećem razredu. Naime, delić se tretira kao celina.

Atribut ‘srpski’ ovde sebi daje za pravo da glumi suštinu same imenice ‘svet’. Jedan partikularitet proglašava totalitetom. Logika je ovde ustuknula pred naletom ideologije – idolatrije etnonacionalizma.

Najjednostavnije rečeno, atribut ‘srpski’ izjeda opštost pojma ‘svet’. Univerzalnost pojma ‘svet’ u zagrljaju atributa ‘srpski’, kao i bilo kog drugog etničkog atributa, (po)stvaruje se kao tamni vilajet.

O nutricionističkom značenju reči autofagija, nek se znatiželjni čitalac, ako to već nije učinio, obavesti na internetskim stranicama Vikipedije.

Ja ću ovde samo dometnuti da su i pre nego što su naučili kako se to stručno zove, stanovnici Srbije masovno upražnjavali ovaj način ishrane, naime, ovaj način obustavljanja redovne ishrane, svodeći je na jedan ili nijedan obrok dnevno.

Ali, to u ovom slučaju nije krik pomodnosti i elitizovanog uobročavanja, nego nužda sirotinje.

O značenju reči autošovinizam čitalac se, takođe, može obavestiti na Vikipediji. Ali, neizostavno će primetiti da taj izraz figurira isključivo unutar onog što se naziva srpskim svetom, ali ne i izvan njega.

Naime, izvan ovog vilajeta, strancima, tuđinima u ostatku sveta nije poznata reč „auto-chauvinism“ ili „autochauvinism“. Ako hoće da zna za nju, svet je, dakle, mora učiti iz svog srpskog kutka.

Sastavljena od grčkog prefiksa i poopštenog francuskog ličnog prezimena gospodina Nikole Šovena (Nicolas Chauvin), koje se u celom svetu uzima za osnovu pojma ‘šovinizam’, reč autošovinizam – izum je srpskog sveta, štaviše, ona je njegov osnovni gradivni element, njegov cement, kaučuk i čelik.

Reč autošovinizam ovde izrasta iz prethodno nagnojenog javnog mnjenja sintagmom „duh samoporicanja“, koja se definiše kao (samo)poricanje datosti srpskog nacionalnog svojstva i prava da se zauzme takozvano „srpsko stanovište“ među drugim etnofilskim stanovištima.

Duh samoporicanja, dakle, shvata se kao svojevrsna autoetnofobija, na koju se, zatim, kalemi reč autošovinizam, koja bi trebalo da nosi značenje mržnje prema sopstvenoj naciji, u ovom slučaju, pojedinaca ili društvenih grupa koju čine oni koji su po svom etničkom poreklu Srbi, a koji mržnju iskaljuju na „svemu što je srpsko“, optužujući ga da je po sebi zlo.

U krugovima ovog antipojmovnog pakla, vidimo da se nacionalno svojstvo uzima kao stvar po sebi, da se, naime, jednom etničkom atributu pridaje ne samo politički i ideološki imperativ, nego da se proglašava ontološkim svojstvom, koje se često petrifikuje u lažnom pojmu „biće srpske nacije“. Stvarati ovakvu semantičku konfuziju u maternjem jeziku, nije li, u stvari, izliv mržnje prema tom jeziku i onima kojima je maternji?

Oblici mržnje poznaju razne devijacije. Pojedini ljudi mrze i sopstvenu decu. Pojedini mrze sebe iz dna duše. Pojedini mrze najviše one koji ih iskreno vole. Prema tome, sigurno se mogu naći i oni koji mrze sve što smatraju da predstavlja nešto srpsko. Ali, ako se negde ovaj takozvani autošovinizam javlja jarko i razgovetno, onda je to u samom nacionalizmu, iz čijeg je duha taj termin i nastao.

Jedno od svojstva nacionalizma jeste i mržnja prema vlastitoj naciji. Pročitajmo kako se Dobrica Ćosić, kao kapitalni primerak srpskog nacionaliste, povremeno izjašnjava o onome što naziva srpski narod i, vrlo često, vrlo nepismeno, „ontološko biće srpskog naroda“:

„To je narod očajnika, lopova, lenština, prostaka, nemoćnika koji životare i čekaju gore“; „Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod pretopi u radan, prosvećen i građanski odgovoran narod“; „Mi smo narod rajetinskog mentaliteta: mi se udvaramo i ulizujemo kao psi; ne kao psi, oni laju na svakog ko nosi štap“…

Nacionalšovinizam je leglo autošovinizma.