Balabanov

Kroz svih petnaest njegovih igranih filmova, jasno se vide i sloboda, nužna za stvaralaštvo, i taj prezir i nehaj prema vlasti i moći, nužan za slobodu, a možda najbolje u, gotovo avanturističkom, krvavom delu „Rat“. Rusi su tu okrutni. Čečeni su okrutni. Engleska vlada – bezdušna, dok jedan građanin Britanije pokušava da nađe dva miliona funti kako bi iz čečenskog zarobljeništva spasao svoju verenicu. Premijer Bler, ponosito, ne pristaje na ucene terorista. Država nije igračka. Ruski zvaničnici takođe poručuju: predsednik Putin ne pristaje na ucene. Država možda i jeste igračka, ali u rukama svojih pravih vlasnika – biznismena i političara, a svi veliki savremeni političari jesu i veliki poslovni ljudi. Zašto? Zato što je „bogatim ljudima potrebna vlast kako bi mogli da kradu više“. Tako je u jednom od poslednjih intervjua rekao Balabanov. Ruska vlada je bezdušna. Sve su vlade bezdušne, jer gledaju samo sopstvene interese, pardon! interese sopstvenika. Glavni junak „Rata“, gotovo dečak, u prepadu na automobil, ubio je jednu ženu i jedno dete. U paklenoj igri terorista i državnog terorizma, i nevini nužno prljaju ruke.

„Kakav možeš da budeš kada te mobilišu u sedamnaestoj godini, i ti posle ne umeš da radiš ništa drugo osim da pucaš“, pred kraj života, rekao je Balabanov, govoreći o jednom od svojih prijatelja koji igra u jednom od njegovih filmova. Taj čovek, danas je ugledni biznismen koji živi u stalnim odlascima i dolascima, čas iz Helsinkija u Piter, čas iz Pitera u Helsinki. U stvari, od pucanja i ubijanja nema boljeg stručnog kursa za budućeg biznismena. Pod jednim jedinim uslovom, da preživi mladost.

Uz Sokurova, najveći eksperimentator savremenog ruskog filma i, kako ga, s pravom, još nazivaju, ekstremista postsovjetske kinematografije – a nećemo ovde upotrebiti onaj ne toliko pogrešan koliko neprikladan, oveštali naziv „ruski Tarantino“ – Balabanov je voleo da radi s naturščicima, tačnije, s ljudima koji su i u njegovim filmovima glumili ono što su u životu činili, ali, i sa onima koji u životu glume nešto drugo nego na filmu.

U poslednjem filmu, „I ja hoću“, ulogu Prostitutke koja se zove Ljubov, i koja studira filozofiju (ovde nećemo odoleti a da ne pomenemo Marksovu opasku kako se filozofija od stvarnog života razlikuje kao prostitucija od vođenja ljubavi), igra jedna studentkinja režije. Znajući da ona nije glumica, kritika je bila sigurna u pogrešan zaključak da jeste kurva. Balabanov, i sam dobro upućen u poslove koji nemaju mnogo veze sa intelektualnim radom i akademskom karijerom, a preživevši svoje mladalačke dane samo s nasilnim gubitkom dva zuba, pošto je stekao zvanje prevodioca, studirao je dokumentarni film. I to je jedan od razloga što njegovi igrani filmovi izgledaju kao da su dokumentarni.

Lako je i bezobzirno menjao žanrove i stilove, ali je svaki njegov film iskreno i beskompromisno ispoljavanje ličnog dubokog doživljaja. Poput sipe, razdražljivo je reagovao na stvarnost oko sebe, i od nje je pravio filmove. Ideju za poslednji scenario, koji je ostao nedovršen, dobio je gledajući na televiziji dokumentarac o slepom dečaku s četiri oka. Poput onih sijamskih blizanaca iz njegovog filma „O nakazama i ljudima“, i ovaj dečak je sijamski blizanac, ali njegov brat živi u njemu. Iako slep, dečak demonstrira kako mu njegov unutrašnji brat pomaže da vozi bicikl, jer je ovome vid očuvan. Stvar je monstruozna, ali i prirodna; čudovišna, ali i čudesna. I to je ono što čini duhovno jedinstvo raznorodnih filmova Alekseja Balabanova, ta neraskidivost monstruoznog i mističnog. Otuda u njima toliko krvi. U njoj se peru gresi.

U filmu „Morfijum“, prema „Beleškama mladog lekara“, autobiografskoj prozi Mihaila Bulgakova, mladi lekar, već prve svoje lekarske noći u gluvoj ruskoj zabiti, preduzima nekoliko hirurških operacija, za koje je neophodno veliko iskustvo: treba da okrene izokrenuti plod u utrobi trudnice, i treba da amputira nogu devojčici stradaloj na polju. Ta, na sve strane lipteća krv, za spas je života koji s njom naglo ističe.

Filmski kritičar Mihail Trofimenkov, u posmrtnom slovu velikom umetniku, napisao je: „Odlazak Aljoše Balabanova nije naprosto još jedna prevremena smrt koja izaziva nemoćni, gotovo mistični, čak bogohulni bes. To je ogromna pustoš za rusku kinematografiju, koja bi, zbog svog konformizma, gubitka profesionalnosti i zbog preziranja realnog života, pred imaginarnim Strašnim sudom, morala da moli za oproštaj, a pre svega kroz Balabanovljeve filmove“. Doista, ni jedan drugi savremeni reditelj nije u svom delu ostvario toliko istine.

U poslednjem svom filmu, odigrao je ulogu u kojoj Reditelj umire. To je jedna vrlo zabavna scena među leševima. Veselilo ga je da njom razgaljuje.